Мирослав Ивановић из Врдника на папир је пренео трауматична сећања на датуме из 1999. године који су оставили неизбрисив траг.
Непроспаване ноћи док над њима гори небо. Страх на лицима голобрадих младића док све око њих тутњи од бомби и пуцњаве. Физичка бол услед рањавања од стране непријатеља. И она још гора, страшнија и вечна – бол због губитка не само саборца у рату, већ и пријатеља који гину пред њиховим очима.
Тако, у најкраћем, описују сав хорор и ужас НАТО бомбардовања 1999. године, они који су смрти гледали у очи. И туђој, и својој. Они који су те ’99. били спремни да погину за отаџбину. Међу њима је био и Мирослав Ивановић из Врдника, који се добровољно пријавио да оде на Космет, не желећи да седи скрштених руку док српски младићи гину. А био је и сам младић. Имао је 27 година.
Пакао Кошара Мирослав је пренео на папир, своја сећања преточио у болне речи о најстравичнијим данима које је проживео у рату. Издвојио је 4., 5., 6. и 10. мај као датуме које никада неће заборавити, ни данас, после 22 године од бомбардовања.
Батуша, 4. мај 1999 године
Напокон јутро у кревету. Јуче смо сишли са положаја у Батушу да се мало освежимо и окрепимо. За 1. мај су их наши веома ефикасно поклопили минобацачком ватром. Гледам са положаја како мина пада на албански бункер, истрчава један њихов, држи руке на ушима и трчи око бункера, није му било добро.
После подне су они тражили нас, али нас нису нашли, пошто смо се мало померили на доле да их збунимо. После тога нам наредише да сиђемо доле, да се окрепимо, па на друге задатке и положаје. У ову групу добровољаца су нас доделили 26. маја када су се наши Сремци уморили од рата и отишли кућама. Остали смо само Маринац, Мрча, Црни и ја – Сремац.
Свануло је лепо јутро, кад око поднева, почеше да туку село хаубицама. О, мајку му, ни овде немамо мира. Прва мисао која пролази кроз главу: „Шта ли се дешава горе кад нас туку доле?“. Наређење да кренемо горе према Мусиној колиби, тј. на положај у реону Опљаз. Они са друге стране, горе изнад нас, а тамо њихови минобацачи. Крећемо се опрезно из Батуше, већ је око четири, а они још туку хаубицама. Мрак брзо пада, идемо пешке у колони ка положају кад чујемо дозивање са друге стране реке, наши, траже помоћ. Носе рањенике.
Црни и ја одлазимо да им помогнемо и враћамо се у Батушу са њима, ноћ сам провео у команди. Наши су стигли на пола пута и ту стали, мрак их је спречио да наставе горе, пошто се ништа није видело, па се није знало ко им долази у сусрет, да ли наши или Шиптари. Зато су стали, распоредили се и провели још једну ноћ под ведрим небом.
5. мај 1999. године
Свануло је. Чекамо наше да се врате у Батушу и да видимо куда даље. Данас се чудно осећам, некако радосно, играм карте са Петком и разбијам га. Људи, карте ми иду невероватно.
Око 17 часова капетан каже да му требају четири добровољца, да иду са редовном војском и резервистима горе да покупе неко наоружање које су морали да оставе приликом синоћног напада, пошто су им Шиптари пришли на двадесетак метара. Наравно, одмах се обраћа мени, Сремац и Црни синоћ нису спавали у шуми и још двојица, Мрча се јавља и Петко кога сам побеђивао у картама. Говори нам да понесемо муниције и бомбе пошто можемо да имамо блиски сусрет са Шиптарима јер ћемо се кретати између наших и њихових положаја. Оружје је остало између.
Гледам, имам две бомбе, од Саше Шкиљевића тражим да ми да још једну, за не дај Боже. Долазимо на зборно место. Момци постројени, испред њих нека громада од човека говори како је потпуковник Љубинко Ђурковић наредио да се оружје мора вратити, да не сме Шиптарима да падне у руке и да се иде горе. Ако се неко боји или не сме да иде, нека одмах каже сада, горе нема назад. Мук и тишина. Нико, нико није рекао да неће или да се боји.
Тишину прекидају звукови трактора који нам се полако приближавају. Громада се окреће према нама и говори како с нама иду и четири добровољца. Прилази и представља се водник прве класе Ивица Лазић, звани Француз. Пита ко ће да носи моторолу како би били у контакту чело и зачеље. Петко преузима ту обавезу, Мрча, Црни и ја ћемо бити позади у случају да нас примете. Три трактора су ту испред нас, полако се укрцавамо.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Због неравног терена, гегамо се у приколици. Покушавам да гледам у небо, облачно је време, горе небо гори, туче авијација. Светлост се спушта према доле, трактори држе растојање да нас не би уочили. После два сата стижемо до дела одакле морамо пешке. Црни и ја смо задужени да чувамо оступницу. Улазимо у шуму. Мрак, као у тунелу, све црно испред очију. Излазимо из шуме, десно је јаруга, ускачемо сви у њу и распоређујемо са оружјем на готовс. Водник Ивица Лазић Француз даје сигнал двојици резервиста да крену горе. Мрча је кренуо исто са њима, попели су се. Машу, нема Шиптара. Са леве стране од јаруге шипражје па пропланак, морамо да га пређемо и уђемо у шуму са друге стране. Граничари су се повукли, Шиптари им пришли на 20-30 метара тако да је било ризично да извлаче и бестрзајне топове пошто не би могли и да се бране. Онда је одлучено да се спаси људство, а оружје онеспособи и остави.
Ђурковић је наредио да одмах ту ноћ кренемо горе и извучемо то оружје. И тако, ту смо – пропланак од шуме и бестрзајних топова. Водник Лазић наређује да по четворица иду рубом шуме и улазе с друге стране и траже своје оружје. Он и Петко крећу први, шаљем прву четворицу. Пролазе преко и нестају у шуми. Одједном чујем шуштање, стаје дах. Гледамо се, шта је сад, кад оно – јеж. Уф, после десетак минута појављују се прва четворка, прилазе ка нама. Шаљем их одмах да иду ка тракторима. Шаљем другу групу, у међувремену, спустили се двојица резервиста са против авионцем, шаљем и њих ка тракторима.
Излази и друга група, Француз маше да пожуре, креће и трећа група. Почиње кишица, горе је стало бомбардовање, хвала кишо што падаш, помислих. Излази и трећа група, шаљем последњу четворицу момака, чекамо и гледамо према горе, да се неко не појави. Нема их. Шта ли је сад, пређох до Мрче, питам где су. Слеже раменима.
Улазим у шуму, после двадесетак метара налећем на њих, Петко показује да ћутим, промашили стазу, чују се Шиптари како причају. Склањају се од кише, хвала ти Боже. Крећемо се назад, налазимо положај. Излазимо из тунела, киша појачава. Лазић ме пита да ли да идемо пешке или да се начичкамо на приколицу одозго.
Доносимо одлуку да се спустимо тракторима, пошто би нам пешке требало бар три сата до доле. Клизаво је од кише. Возач покушава да контролише трактор. У једном тренутку осећам да летим, избачен као из катапулта. Ударам у брдо поред пута, рап ме удара у главу. Осећам бол у левом рамену, чујем јауке. Устајем и видим да се приколица преврнула. Осећам оштар бол, нешто је пукло. Добро је, сви су у реду. Само сам се ја изломио. Прилази ми момак који ми се јавио кад смо кренули горе, придржава ме и крећемо пешке ка Батуши. Оставили смо приколицу, сутра кад се види да је покупе са оружјем. Из Батуше ме возе до Јуника код доктора на преглед, ставља ми лонгету. За остало морам у болницу, а то тек кад сване, до тада назад и да чекам превоз. Враћам се у Батушу, ваљда немам неке унутрашње повреде.
6. мај 1999. Ђурђевдан, Батуша
Транспортују ме у Пећ, где је извршен детаљни преглед. Међутим, тада су аутобус са резервистима из Пећи погодили тако да је у болници био општи хаос, па ме послаше назад у Батушу. Пошто ми је лево раме повређено и пукла ми је кључна кост која ми је умало пресекла артерију, а ја пуцам из леве руке, био сам само терет. Касније су ме послали за Београд и ВМА на даље лечење.
10/11.05. 1999. године
Буди ме звук сирене за ваздушну опасност. Данас сам стигао на ВМА где су ме детаљно прегледали и послали у стационар поред Партизановог стадиона, где су лежали лакше повређени и рањени. Бол у левом рамену као и у ребрима ме не попушта, чујем комешање у ходнику. Трче у подрум због авиона који лете изнад Београда. Остајем у кревету, не пада ми напамет да сад чучим у подруму.
Док лете авиони, моје мисли лете ка мојој браћи која су остала доле. Дан када сам кренуо ка Београду, они су се спремали да крену у срце пакла битке која је већ 30 дана трајала. Требало је да крену ка Раше Кошарес, месту где се свакодневно гинуло и крварило, које је било кључно за одбрану од НАТО Стреле 1.
Мој добри друг Саша Шкиљевић, са којим сам се здружио како сам стигао у њихов вод, помагао ми је претходних дана док сам непомичан лежао у кревету у Батуши. Повреда левог рамена, поломљена кључна кост као и нагњечење ребра коју са задобио за Ђурђевдан ме је избацила из строја. Сале ми је тих дана помагао да устанем и да се наместим у кревету. Додавао ми воду и дворио ме, док се чекао транспорт за Београд пошто у пећкој болници није било места па су ме послали назад у јединицу. Био је годину дана млађи од мене, јавио се у добровољце пошто му је млађи брат био доле у војсци, хтео је да га нађе и да буде са њим.
Кад смо били на положају код камена Ц4 Саша Шкиљевић је баш због тога што је требало да се нађе са братом тих дана био задужен да нам доноси залихе. На око лак задатак, али веома опасан, пошто сваки дан си требао да сиђеш доле до Батуше па да се сутра дан пет сати пењеш до наших положаја. Успут си морао пазити, да случајно не налетиш на шиптаре или да те не примете из ваздуха, али брига за братом је била веча од сваке опасности.
Дан кад сам одлазио и Сале се спремао да крене у срце пакла Кошара, тражио ми је да му позајмим чутуру пошто је његова остала горе. Своју је дао момцима, редовним војницима, пошто на том терену смо баш оскудевали од воде. Такав је био Сале у сваком том војнику је видео свог брата Обрада. Дао сам му је уз опаску да ће ми је вратити за две недеље, кад се вратим из стационара.
Годинама касније, Дејан Петковић ми је причао да су тог 10. маја, уз вођство водника Ивице Лазића кренули пут Раша Кошаре ни не сањајући какав их пакао очекује. После вишесатног пењања, уморни, мокри и промрзли стигли су до положаја наших соколова. Декија и Сашу Шкиљевића су момци из 72. специјалне бригаде пустили да се угреју у њиховом импровизовано склоништу. Ту скупљени, један уз другог, Деки и Сале су полако од умора тонули у благи сан. Онако сањив, Деки ми прича како у једном тренутку примећује неку искру како пада, помислио је да то неко баца пикавац. Ни не слутећи да су то били обележивачи смрти коју су полако падали около и стварајући круг пакла који је требало да уследи.
И док сирене завијају у Београду, а људи се склањају у склоништа, НАТО зликовци избацују изнад Раша кошара крмаче пуне касетних бомби. Ерупција експлозија која је уследила, створила је пакао на земљи. Деки примећује Салета како га дозива да му помогне несвестан своје ране, покушава да га подигне, али не може. Окреће се и види своју руку како стоји неколико метара од њега. У том тренутку пада, свуда јауци, дим и ватра која гори као у паклу.
За Сашу Шкиљевића, добровољца од 26 година, који је кренуо у рат да брани отаџбину и заштити брата није било спаса. Дејана односе као и остале рањенике. Те ноћи се девет Југовића придружило Светом Лазару и заузело своје положаје на небеској стражи. Преко педест њих рањеника јуначки је понело своје ране, које и данас носе. Ране које никад неће зацелити, али поносни јер НАТО Стрела 1 је упркос паклу ипак била сломљена на Кошарама. У слави према брату и саборцу Саши Шкиљевићу и осталим Југовићима, да се никад не забораве. Сремац.
Дејан Петковић – Петко је 10/11. маја остао без шаке на Раше Кошаре од дејства касетних бомби.
Мрча и Црни су били до краја рата.
Саша Шкиљевић погинуо је од дејства касетних бомби 10/11. маја.
Ја – Ивановић М. Мирослав – Сремац провео седам дана на ВМА, па ослобођен три месеца војске, хтео да се вратим почетком јуна, али…
Водник Ивица Лазић Француз још увек активан у војсци Србије.