Говоре и пишу о темељима на којима је саздана. Не интересује их како је и због чега направљена, битно је да је мрзе… И нормално у својој мржњи греше, и не само да греше него и пристају на све могуће подвале против ње.

А данас је Свети Стефан, дан када не само да не треба мрзети, него и дан када мржњи не треба спомињати. Борбу је створила природа, мржњу је пронашао човек. Борба за слободу је створила Српску, а темељ те борбе је била одлучност , жеља да будемо оно што јесмо! Да у тој борби не поклекнемо. Да не поклекнемо без обира на цену коју плаћамо.

А плаћали су је у освит сваког новог дана и данас и једном и некада многи пре нас. Плаћају је толики и данас! Они који су у нашим здравицама, познатим нашим српским завереничким погледима пре него што дрмнемо по неку љуту ракију, оптерећени тајном и тугом, наискап. Они за које стално питамо како су и јесу ли оданде звали. Они којима и данас покушавају одузети слободу. Они којима суде.

Суде њима јер њихову веру не могу дотаћи. Суде њима јер њиховом песмама не могу. А када смо код њених темеља, њен темељ је вера! Вера да ће једном, некада, пре или касније, да се буде под истим кровом. И њен највећи темељ је љубав! Безрезервна! Потпуна! Посвећена! Некритичка! Бескомпромисна!

Некада у животу постоји само једна стаза. И то само она којом се мора проћи. И само она је права. Јер не пада снег да прекрије брег, већ да људи оставе трагове.

На данашњи дан, пре двадесетак, скоро тридесет година, они који су сањали о слободи прогласили су Републику српског народа у Босни и Херцеговини. Кренули су својим путем, јединим путем!

Према ономе што су били, у шта су веровали, шта су чинили они пре нас. Они бољи. И што ће чинити они који долазе после нас. Надам се опет бољи од нас!

Шта год говорили данас, говоримо о њима, сведочимо њима… након толико година ми још увек бринемо о њој, иако је већ одрасла. И јача! И моћнија! И уједињенија! Свака реч о њима данас је реч о слободи, реч о нама. Реч о љубави! Љубав према матици. Оној која је понекад умела и знала да зажмури, да буде… и да ћути! Љубав оних који се свакако поносе тиме да су дое српског народа и да су као такви део Републике Српске. Љубав нас који смо остали ван њих. Којима су остале приче, успомене, гробља, срушене и полусрушене цркве. Којима су остали снови.

И може свих нас, малих и неважних, да не буде сутра. Можемо и да потрајемо… А она… Она ће, даће Бог, бити вечна! И наш ће се животи, између осталог, мерити и по томе шта смо о колико смо за њу учинили. И колико смо је волели. Јер,  „Српско је небо плаве боје, на њему седи Србин Бог…“

Пре двдесет и седам година, проглашена је Република српског народа Босне и Херцеговине. Санстефанско је јутро! Дан је наш, дан је Републике Српске Дан свих Срба западно од Дрине! Волимо је! Чувајмо је! Срећан празник!

Иван Стоилковић

loading...