Када је 6. априла 1941. године Краљевину Југославију напало 44 нацифашистичких дивизија са свих страна (осим из Грчке), многи официри, подофицири и војници Југословенске војке нису хтели да одустану од отпора страној окупацији. Најстарији по чину међу њима био је ђенералштабни пуковник Драгољуб ”Дража” Михаиловић, који је у ноћи између 10. и 11. маја 1941. године дошао у село Струганик, у кућу војводе Живојина Мишића. Тамо га је дочекао његов стари пријатељ, војводин син, мајор Александар Мишић.
Дража му је одмах након поздрава рекао:
—”Александре, ти и ја ћемо подићи Трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо.
—Борићемо се до краја”.
Почетком децембра 1941, пошто су заузели Ужице и уништили тзв. Совјетску Ужичку Републику, Немци су отпочели ”операцију Михаиловић”.
Било је рано јутро када је један сељак дотрчао и официрима рекао да се чују немачки тенкови. Хитро су Дража, његов ордонанс Никола Вучковић, мајори Захарије Остојић, Александар Мишић и рођени Словенац Иван Фрегл оседлали коње и хитро одјахали до најближе шуме.
Немци су тада почели да краду све вредности из куће покојног војдводе, а њу спалили и уништили до темеља. Нажалост, у једном тренутку спазили су српске официре у шуми. Дража је наредио да се не пуца. Непријатеља је било превише, а само 12 његових људи је имало оружје.
Мишић је тада наредио Дражином пратиоцу, Лазару Вукмирици, да покрије Дражу и мајора Остојића лишћем и да они непомично леже на прекривени земљом и лишћем. Мишић се са мајором Фреглом измакао мало даље.
Када су немачки војници стигли, један подофицир упитао је Мишића ко је он. Александар Мишић је одговорио на српском и немачком да је он Дража Михаиловић.
Требало је времена Немцима да установе да имају лажног Дражу, а за то време је Михаиловић успео да побегне према Равној Гори.
Пошто и након вишедневног свирепог мучења нису хтели да одају свог ратног друга, двојицу мајора краљеве војске, Александра Мишића и Словенца Ивана Фрегла, Немци су одвели у Ваљево. Осудили су их на смрт.
Супруга војводе Мишића Луиза је била чистокрвна Немица и због тога су непријатељи Александру понудили да му поштеде живот.
—”Пола ваше крви је немачко”—рекао му је немачки официр.
—”Та половина је истекла на Колубари”—одговорио је син војводе Мишића.
Осуђени официри имали су права на последње жеље. Мишићу је дозвољено да му одвежу руке и да одреши пертлу на левој чизми. Фрегл је тражио да сам командује стрељачким водом.
”Нишани”—јуначки је рекао Иван Фрегл. И када су Немци подигли пушке, Мишићева цокула је полетела ка њима.
—”Пали”—била је следећа Фреглова наредба.
Два мајора, два велика пријатеља, два велика јунака пала су један преко другог.
Слава великом и достојном сину војводе Мишића Александру и великом српском и словеначком јунаку Ивану Фреглу!
