У Коларчевој задужбини у Београду 19. јуна 2019. одржан је разговор о књизи Владимира Кршљанина Србија и Русија – аргументи за нову политику. Учествовали су: академик др Јелена Гускова, руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, инострани члан САНУ и АНУРС, Ђуро Билбија, главни уредник портала „Факти“, проф. др Миломир Степић, научни саветник Института за политичке студије, проф. др Бранко Ракић, редовни професор на Правном факултету, др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије и аутор Владимир Кршљанин.

Академик Јелена Гускова је одмах на почетку истакла: Наша будућност је заједничка. Русија и Србија ће заједно спасити цео свет. Само да превазиђемо неке наше (и ваше) тешкоће и све ће бити у реду. Али да бисмо стигли до тог времена, треба свако од нас да се потруди. Владимир Кршљанин, откад га знам, стално ради – на тој релацији руско-српској, он свима помаже, има одличну комуникацију са руским истраживачима, објаснила је она и наставила: Аутор је аналитичар, дипломата, добар познавалац руско-српских односа и борац за њихов напредак.

Владимир је против НАТО. Он западни утицај на Србију сматра погубним. Он је за враћање Србије својој историјској и цивилизацијској суштини, за савез и јединство са Русијом. То је заједнички именитељ већине текстова у овој књизи и „бити или не бити“, не само Србије и Русије, него и света. По њему, јачање стратешког партнерства Србије и Русије последњих година, охрабрује. Аутор је славјанофил, он је за јачање братства словенских народа око природног стожера – великог руског православног народа.

Аутор се налазио у жижи многих важних догађаја у Србији. Он је добар познавалац историјских околности наших односа, али прати и актуелни геополитички положај Србије на Балкану. Владимир исправно гледа на Србију као на пијемонт балканске интеграције. Гускова је ту цитирала Кршљанинову тврдњу да српски народ има највећи интеграциони потенцијал, иако није најбројнији на Балкану, и то из три разлога: он заузима централни положај на Балкану, неправедно је подељен (услед рата 1990-их), и једини има своје делове или мањине у свим државама региона.

У Кршљаниновој књизи су, истакла је Гускова, генијално одређене етапе интеграције Балкана. Она мора започети ступањем Србије у савез са Русијом, да би се затим у фазама уједињавао српски простор и стварала Балканска Заједница, која би се коначно прикључила Евроазијском савезу. По Гусковој, 200 текстова из Кршљанинове књиге ће остати у историји 20. и 21. века, за будуће генерације Срба и Руса, као доказ високог морала једног Србина у борби против неморалног Запада, а за правду, истину и наше словенско српско-руско братство!

Ђуро Билбија је констатовао да Кршљанинова књига нуди концепт нове политике, која је ствар будућности и која у данашњим условима у нашој земљи још није могућа. По њему, књигу особено карактеришу и следећи ставови аутора: „Косово је Исток, Бондстил је Запад“ и „ми и Руси смо двоимени народ“ на који аутор надовезује познату руску крилатицу да је Русија Трећи Рим, а четвртог бити неће. Билбија је приметио да су Срби квалитете свог 19. века проћердали на од масона подстицану мегаломанију стварања велике државе као бране немачком и руском утицају на Балкану.

У то противречно време, из Беча је помагано Вуку и Шевченку да праве српски и украјински језик против Русије, али и против српских интереса. Данас се ствари у свету убрзавају. Треба сачекати да се Трамп реизабере, да прораде Северни ток 2, Турски ток и Сила Сибира. Тада ће се стећи услови да се ствари у међународној арени дешавају друкчије него до сада. Кршљанин актуелизује оно што је Милован Миловановић рекао почетком 20. века – да Срби треба да свој мали чамац вежу за велики руски брод, као и Никола Пашић – да је наслон на Русију – услов демократског стања у Србији. Руски брод постаје све већи и све моћнији, а наша потреба да се за њега вежемо је централна тачка у Кршљаниновој књизи, подвукао је Билбија.

Садашњи запад је „прогутао“ и тенкове и Мигове 29 које нам је дао Путин, али узимање ракетних система С-300 нам вероватно у садашњој фази не би дозволио. Нама је потребна ресуверенизација. Ми смо данас суверенији него што смо били у време Бориса Тадића, Војислава Коштунице. Уз све своје слабе тачке, Србија је најсуверенија земља на простору бивше Југославије. И то отвара неке могућности – између осталог могућност да се купује време. Ми не можемо учинити ништа са Црном Гором без чврстог наслона на Русију. Само тако Србија може да поврати своје гравитационо поље. Тај ослонац на Русију мора да буде много већи него што је данас и бар онолики колики Израел има у САД.

Да ли је Русија спремна да нас баш толико подржи – нисам сигуран, рекао је Билбија, јер је и последњих децнија знала да троши своје адуте на разне Јануковиче и Саргсјане. А Кршљанин не тврди ништа друго него Хантингтон, приметио је он – да ми Срби свој православни цивилизацијски круг, у свом интересу, као гоблен треба да попуњавамо. Русија има спољну политику која је направила последњих година велике, величанствене и неочекиване ствари. Војно, Русија је на плану хиперсоничног оружја бар четири-пет година испред Америке. То што Русија данас може и куд иде, ми треба да искористимо. Али, нама треба и да се Русија додатно русификује. Њој се отварају велике карте. А њихове велике карте, даће Бог, биће и наше карте, само да будемо Срби.

Проф. др Миломир Степић: Пред нама је дело које садржи разнородне текстове – чланци, јавни иступи, интервјуи, реферати са научних и других скупова, политичких скупова, неколико програмских текстова, јер је аутор политички ангажован, а тематика је од глобалних промена и суштинских питања човека и човечанства, до различитих аспеката домаћег политичког живота и вишедимензионалног српског питања.

Чланци су објављивани у периоду 2008-2018. Из тих разнородних текстова ја сам издвојио три питања. По њиховој заступљеност и значају, али и по мојој личној склоности. То су:

  1. Русија као поклекли, а онда опорављени геополитички горостас и њен повратак на Балкан;
  2. Балкан у контексту стабилизације посредством интеграције;
  3. Косово и Метохија – са различитих становишта.

Пођимо прво од Русије. Аутор у своме делу пише, доста детаљно, о Русији која је била на коленима, на низбрдици. А Запад никад није одустао од тога да Русију потпуно баци на колена и да је распарча. Ту постоји један геополитички континуитет – од Мекиндера до Бжежинског, па и његове следбенице Медлин Олбрајт. Русија је у последњој деценији 20. века била потпуно подређена Западу. Русија је почела да се опоравља и међу самим Русима јачала је свест да је агресија на нашу земљу 1999. била тај „велики шок“ који покреће нацију – и они су тај велики шок доживели посредством нас. И они сами то често тврде.

Руски успон је Запад покушао да заустави на све расположиве начине и даље то ради. Конфронтација је била све оштрија и многи аутори су то назвали „новим хладним ратом“, или „континуитетом хладног рата“. Русија је данас, заједно са Кином, на челу неатлантистичког света. Она предводи глобалне промене и заустављање вековне доминације Запада, која је трајала од Колумбових открића, па до недавно. Међутим, како примећује и наш аутор, нема светске силе која је то постала, а да није контролисала Балкан. То је један од кључних постулата геополитике, и као теорије и као праксе. У контексту Русије, Кршљанин то назива „адекватним утицајем“. Односно, Русија би морала да оствари адекватни утицај у најмање два простора: у Украјини и на Балкану.

Сведоци смо са каквим ентузијазмом Запад настоји да онемогући тај балкански геополитички вектор Русије, али се „руска орбита“, како каже Кршљанин, на Балкану ипак формира, и то на православном интегративном темељу. Друга тема је Балкан, кроз призму његове стабилизације, коју прижељкује наш аутор – и она је могућа посредством интеграције. Уз оштре речи аутора о наметнутој српској подељености на више држава, која мора бити анулирана. Он констатује и да немамо храбрости да као Немци и Корејанци учинимо међународно легитимним наше питање. Шта више, аутор се залаже да у новој, слободној балканској заједници, своје место нађе и Република Српска Крајина. У ствари, Балкану је за стабилизацију потребна прво девестернизација, односно деатлантизација, јер је то извор његове нестабилности (а не „малигни утицај Русије“).

Треће питање којим се Кршљанин бави је Косово и Метохија. Он је ту немилосрдни критичар наше пасивне, дефанзивне, попуштајуће и препуштајуће политике, којом политичке гарнитуре мазохистички држе наш народ као таоца „пута без алтернативе“ према евроатлантским интеграцијама – управо тамо одакле долазе ултимативни захтеви да се потпише „правно обавезујући споразум“. То је наш кључни проблем: ми хоћемо непријатељу у шаке, да се тамо интегришемо. Тзв. независно Косово признају земље које чине 29.1 одсто становништва света и 35.2 одсто територије света. Дакле, једва трећина света признаје независност Косова – углавном Запад и његови сателити.

Кршљанин с правом каже „да је потчињеност Западу узрок свих наших мука“, да прокламована неутралност Србије није могућа јер јој је део територије под класичном окупацијом и да је неутралност лажна јер је утицај Запада у свим сферама, од одбране и безбедности, до духовности и културе – доминантан, прави окупациони. Зар је потребно образлагати зашто наш аутор у једном интервјуу на питање који је наш кључни национални интерес, одговара резолутно: „Ослобођење и уједињење!“. И у складу са тим да на крају кажем: ове године у Призрену, а догодине у Книну!

Проф. др Бранко Ракић: Велика је част имати старог и доброг пријатеља који је страсни русофил. Захваљујући њему, ја сам много научио о Русији и нашим односима. Ова књига је колаж текстова који се баве различитим питањима, али је прожет једном основном идејом – патриотизмом. А за нас Србе је патриотизам једнако русофилија. Уз то, ако нема љубави, нема осећања, ни вођење политике нема смисла. Ракић је сликовитим историјским примерима показао да је историја западне спољнополитичке мисли у ствари историја русофобије. И данас је наш пријем у ЕУ, констатовао је затим, условљен увођењем санкција и заузимањем негативног става према Русији. Срећом, Срби добро разумеју ко нам је пријатељ и савезник.

Наводећи више конкретних успомена, он се осврнуо и на време када је био правни саветник Милошевића у Хагу. Рекао је да су се он и двојица његових колега тамо све време налазила „у троуглу“, који су чинили Запад, као недвосмислени непријатељ, наша држава (у то време апсолутно прозападна) и Русија, као једини пријатељски фактор. Ракић је искористио прилику да се захвали Јелени Гусковој, чија је књига о историји југословенске кризе била од кључног значаја у припреми уводног излагања на почетку одбране Слободана Милошевића. Значајно је било и оглашавање групе руских међународних правника у свим кључним фазама процеса. Руски лекари су пратили здравље председника Милошевића, посећивали га у Хагу и на крају му понудили лечење у Москви.

Председник Путин је прихватио да Русија да гаранције за Милошевићево лечење у Москви, а руска страна је посредством своје амбасаде у Хагу препустила Милошевићевим правним саветницима да напишу текст тих гаранција. Гаранције Русије је, као што знамо, Трибунал одбацио, а председник Милошевић је убрзо потом преминуо, одмах пошто је написао писмо руском министру Лаврову, тражећи помоћ и заштиту јер му је неадекватним медикаментима био угрожен живот.

И после његове смрти, руска амбасада у Хагу се о сину Марку и Милошевићевим правним саветницима, бринула као о својим грађанима, а постојала је и понуда да Милошевић буде достојно сахрањен у Москви. У свему томе, нагласио је Ракић, осећали смо да је Русија заправо наша држава која нас штити. Ракић је подсетио да су кроз читаву историју сви агресивни походи ишли са Запада према Русији, а никада у супротном смеру. Руси су продирали на запад само када су бивали принуђени да савладају агресоре. У том смислу, рекао је он, значајно је што се у Кршљаниновој књизи истиче да је најзначајнији догађај у међународној политици у 21. веку – руска интервенција у Сирији, која је зауставила агресивну политику Запада.

Данас, подвукао је он, када су се односи у свету толико променили, да не будете на страни оних који су ваша браћа, а да се опредељујете за некога ко је у паду, морали бисте да будете – кретени. Ми Срби нисмо кретени, рекао је Ракић, иако и међу нама има по неко такав. Као браћа, треба да гајимо најбоље могуће односе и хвала Влади Кршљанину што доприноси томе, између осталог и овом књигом.

Др Миша Ђурковић: Вечерас говоримо о разним стварима које је Кршљанин овде интегрисао – кроз своју волуминозну књигу од скоро 500 страница. Та књига је и једна врста хронологије његовог и живота и рада 2008-2018, али уз значајне реминисценције на 90-е године, најзначајније у његовом животном путу, када је био у врху наше високе политике у веома тешко време.

Ђурковић је изнео да је Кршљанина упознао на Петровдан 2008. на сплаву „Византија“ на једној књижевној промоцији и да му је тада Кршљанин уручио примерак своје управо изашле књиге „Слободна Србија – приручник за ослобођење“ – једне врло вредне и занимљиве методолошке публикације, која ће нам и у наредном периоду доста требати, а нажалост, вероватно и генерацијама после нас. И не само нама, него и многим другима који теже слободи и обнови суверености. Кршљанин, веран својим социјалним идеалима, дошао је тада на скуп конзервативно опредељених људи, које су предводили покојни Данко Поповић и Слободан Ракитић, у тежњи да се борба за слободу, сувереност и патриотизам, употпуни неопходним димензијама традиције и вере, која у његовим садашњим радовима игра значајну улогу. О томе, између осталог, у врло лепом поговору ове књиге, пише и професор Слободан Антонић.

У овој књизи, која није систематска монографија, има и врло кратких есеја који су изузетно плодоносни и на поруке неких од њих ћу се осврнути. Опијумски ратови су донели Кини вредносни и демографски пад, од кога се опоравила тек 100 година касније. Нације које се „дрогирају“ (било у хемијском, било у менталном смислу, нпр. преко „ријалитија“) могу себе вредносно и морално толико уништити, да то доведе до пада демографске, а онда и продуктивне и виталне енергије. Под сличном претњом је и Србија у најновије доба, на шта с правом указује Кршљанин. У Србији је, подсетићу вас, 2016. рођено најмање беба од Првог светског рата. Али то је и општи жалосни тренд у читавом региону.

Деведесете године захтевају озбиљно историјско превредновање. Иако смо тада били на различитим странама, и једни и други смо касније схватили да је континуитет управо у ономе што је садржано у Милошевићевом тестаментарном говору. Ради се о периоду који је заиста врхунска епопеја за српски народ. Из ове перспективе се виде људи који су били пионири отпора једном великом злу, и који су у најтежим условима успели да постигну велике резултате, као што је Република Српска, који су очували велики део суверености Србије, док су владе после 2000, и ту се морамо сложити са Кршљанином, већином биле окупационе, у чијем формирању су учествовале стране амбасаде, а пре свега Енглези и Американци, који су дубински ушли у системе и њима овладали – од банкарског сектора, преко образовања и правосуђа, до одбране. Обнова мултиполарности је обележила последњих 10-12 година, о чему Влада Кршљанин врло добро говори. Тога 90-их уопште није било, био је сурови униполаризам и из те перспективе још јасније видимо херојски подухват људи око Слободана Милошевића. То заиста заслужује озбиљно признање и озбиљно превредновање.

Влада Кршљанин је као и многи други, после 2000, у промењеним околностима покушавао да на различите начине делује. Једно је овај сегмент који заслужује сваку врсту признања и похвале – да се доследно држи вредности и политике у које је веровао, и да помаже човеку који је био његов политички лидер и командант, а који је у то време био најнедоличније прогоњен (што је пре свега за нас као народ срамота). Деловао је и градећи односе са Русијом која се полако успињала, и покушавајући да међународно повеже те центре људи који су учествовали и у одбрани Слободана Милошевића, али и пледирали за један свет који је полако и тешко почео да се рађа, свет мултиполарности. Тај свет Влада Кршљанин врло добро лоцира и уочава последње покушаје униполариста да на ситуацијама као што су Либија или Сирија покушају да намећу своју моћ. Сирија јесте прекретница, на којој је таквим покушајима постављена брана. Ми смо сведоци појаве мултиполарног света, који отвара простор за могућност обнове финансијске, политичке, геополитичке и сваке друге врсте суверености о чему Кршљанин у овој књизи говори.

На крају бих покушао да анализирам и идеолошку позицију аутора, која некима може изгледати чудно, али делује врло реално – помало хибридна концепција православног, или хришћанског социјализма, са којом он наступа и иза које стоји. То је једна консеквентна логика човека који долази из партизанске патриотске породице, који је растао у једном систему и који држи и до свог идентитета и идентитета свог народа и који је изградио целу своју животну философију и акцију на отпору неправди и који не може да побегне од традиције којој припада. Влади Кршљанину се мора одати пуно признање на доследности и поштености у ономе што ради, и, да нажалост тиме завршим, она ствар која је изузетно актуелна и са којом ћемо се ми овде врло брзо, бојим се, суочити у пуној мери као изазовом, то је његова стална и консеквента борба против НАТО-а – и као вредносног, и као безбедносног и као геополитичког изазова. После Црне Горе, Северне Македоније и БиХ, бојим се да ће и сама Србија врло брзо доћи на удар у процесу утеривања свих у НАТО.

Владимир Кршљанин: Данас Срби и Руси баштине две ствари. Једна је наша православна суштина, а друга је наше реално искуство у изградњи социјализма. То су реалности које други народи немају. Једини природни пут би био да ми саборно сјединимо своја позитивна историјска искуства. То је пут којим смо ми 90-их година кренули и то је пут којим данас иде Русија. Нажалост, прво су они имали тежак и болан дисконтинуитет 90-их, а онда смо га ми имали од 2000-2012. Данас све то треба нивелисати. Пре 20 година, 12. априла 1999, тачно на Дан космонаутике, оба већа Савезне скупштине усвојила су Одлуку о приступању СРЈ Савезу Русије и Белорусије. На то нас данас подсећају маневри специјалаца Србије, Русије и Белорусије „Словенско братство 2019“, који се ове године одржавају у Србији, а иначе већ пету годину заредом.

Усудићу се да тврдим да су Срби и Руси (и Белоруси) више једно од неких елемената од који су својевремено сковане немачка или италијанска нација. А наша одлука из 1999, била је у многовековној братској историји прва која је тежила државном јединству. Такве одлуке се не доносе случајно – значи да су се испунили историјски услови за то. У целини – свакако да. Али мора се приметити да 1999. на реализацију те одлуке није била потпуно спремна Јељцинова Русија, а после 12 година латентне окупације, није била спремна Србија. Морамо и даље активно да смањујемо те раскораке, да не буде да наши непријатељи јасније виде наше јединство него ми сами.

Само доношење те одлуке било је један од разлога за голготу Слободана Милошевића. Одлуку је прва донела Србија јер се прва приближила својој православној суштини. Будућност ни једне земље, а тим пре Европе и света не може се темељити на лажима, и зато је суштински важно и за Србију и за Русију, али и за Европу и свет, да епопеја Србије 90-их и мучеништво Слободана Милошевића заузму што пре у званичној историји оно место које већ имају у срцима бораца за слободу.

Сви наши проблеми (српски, руски и светски) у последњих 2000 година потичу од западног утицаја. Што је тај утицај био већи, то је нама било горе. Највећу тешкоћу да се тог утицаја ослободимо, представља доминантан западни утицај у философији и уопште друштвеној теорији. Ми у анализи и размишљању користимо западни појмовни апарат, који је неадекватан. То нас кочи и успорава, али и онемогућава Запад да нас разуме. Ово последње је и добро и лоше у исти мах. Отежава западној олигархији да се против нас бори, али и отежава народу на Западу да се приближи спасењу, у чему многи од њих очекују нашу помоћ.

Запад повезује слободу и својину. Својина није слобода. Својина је ропство. Стваралачко биће човечанства је људска заједница, које нема без љубави. Љубав је и централни појам наше цивилизације. Запад је аберација те цивилизације. Тамо је основни појам – конфликт. Запад је деструктивна димензија нашег постојања, која мора бити укинута да бисмо ишли напред. Запад је Јанус са јавним и тајним лицем која се никад не поклапају. Привести дволични Запад правди је исто што и укинути га. Али то нећемо учинити ми, јер конфликт није наш принцип. Запад ће се самоукинути, јер једино тако може да се спасе.

Оно што ми, понекад, учимо од Запада (наравно, ако сами то бирамо; а када нам они намећу онда сигурно не ваља) то има вредност због тога што ми то искрено примењујемо. А код њих је увек дволично. То су ствари које морамо разумети, а извор цивилизације је овде, код нас, на Балкану, у Источном Медитерану. Извор Европе – оне праве, а не ове, њене западне аберације. За цео свет, за Русију, а посебно за нас на Балкану, предуслов опстанка је напуштање тобоже грађанског, а у ствари конфликтног и паганског западног концепта националног. Наш, заветни концепт нације је старији, дубљи и мудрији. Он није конфликтни, него је саборни. И унутар нације и међу нацијама се окупљамо око вредности. Људског живота, па ни политике, нема без љубави.

Морамо извршити дезинфекцију нашег духа од западних наслага. Контаминација је била интензивна око 200 година, а најпогубнија је била 1948-1988. Били смо четрдесет година без кишобрана и заштитне одеће под пљуском западне радиоактивне „поп културе“, док је све из Русије, осим неколико писаца и композитора из 19. века, било забрањено. Тада смо, између осталог „научили“ да су „све велике силе исте“ и да „свет покрећу једино интереси“. Тада су неки Срби, први пут у својој историји, почели да потцењују Русе. Да после свега, код нас неки носталгирају за спољном политиком „комунизма ослоњеног на Вашингтон“, можда није ни чудно, али да у неки у Москви жале за „квалитетом односа“ који смо тада имали, прилично је запањујуће.

Обим и квалитет односа Србије и Русије приближио се данас ономе што је у срцима њихових људи. Наше историјско савезништво испуњено је опет садржајем. Сада нам више него икад треба брзи и велики раст сарадње у областима информисања, образовања, науке и културе, као предуслов за потпуно јединство које ће опоравити ратом измучену и растрзану Србију и донети спасење Европи и свету.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here