Рат у Нагорно – Карабаху је настављен упркос поново потписаном примирју. Репортери Nova.rs од момента доласка у овај проблематични регион на сваком кораку наилазили су на трагове разарања.

Из Степанаркета, главног града Нагорно – Карабаха репортери Nova.rs кренули су у Мартакерт, градић на североистоку региона, који је неколико пута био мета азербејџанске артиљерије и дронова.

Шта се још дешавало репортерима Nova.rs преносимо у целости:

Из даљине су допирали звукови потмулих детонација, а онда карактеристично зујање. Изнад нас је беспилотна летелица.

“Буистра, буистра (брзо, брзо)”, на руском нас пожурује наоружани човек који је обезбеђивао групу новинара. Морали смо да напустимо возило и склонимо се на безбедно.

У Мартакерту нас дочекују трагови разарања. Поред главне улице наилазимо на ракету град забијену у асвалт. Гелери су ошишали оближњи дрворед.

Да није паса луталица Мартакерт би био град духова. Остали су само старији мушкарци. Они млађи су на фронту, а жене и деца су одавно напистили град. Улицом пројури понеки аутомобил који иде у Степанакерт. Овде се вози као на релију. Људи воде рачуна да што краће буду мете.

Омалени старији човек загледа шта фотографишемо. Сергеј Балућјан један је од ретких који су остали у овом сукобу, изгубио је сина и унука.

“Оно што ме разједа је то што не могу да нађем тело унука. Сина сам пронашао и сахранио у породичну гробницу, али нема мог мезимца. Желим да га нађем, да га сахраним како доликује хероју”, прича Сергеј.

“Путин може да прекине ово, ако хоће”, одмахује руком и одлази до ракете забијене у тротоар.

Мало уз улицу зраци сунца одскачу са тротоара право у небо. Цакли се асвалт испред локалне продавнице од парчића стакла на које пада сунчева светлост. Пројектил је разбио продавницу, а на разваљеним вратима виси натпис “цлосед”.

У Мартакерту се на мети нашло неколико кућа. Део крова завалио се на љуљашке на оближњем дечијем игралишту. Павел Данијељан стоји испред куће избушене гелерима. У свој родни град дошао је из Јеревана где живи и ради.

“Дошао сам да останем и браним свој дом”.

Недалеко одатле тишину разбија кокодакање кокошака. Осећа се несношљив смрад. Између разрушене куће и кокошињца затичемо леш пса. Раскомадали су га гелери. Такав је рат. У њему страдају и људи и животиње.

Чак се и болница у Мартакерту нашла на мети пројектила. Азербејџан тврди да је тамо била војна база. Не може се са сигурношћу рећи да ли је у тој згради била војска, али рупе од гелера и спаљена возила на паркингу јасно су сведочанство да је болница погођена.

С ким год да разговарамо говоре о различитом броју повређених и погинулих у нападу на болницу. Док чекамо доктора који има тачне информације чујемо детонације у даљини које постају све јаче и јаче. Приближавају се.

“Брзо, морамо да пођемо. Чујете ли ви уопште ово зујање. То је дрон”, опомиње нас возач. Ускачемо у комби и враћамо се пут Степанакерта.

Слике ратног разарања још су се слегале када смо поново морали да се склонимо. Срећом већ смо испред Медија центра у Степанакерту који је смештен у конфоран подрум. Баш пре нашег уласка у град огласила се узбуна за ваздушну опасност, нама у Србији добро позната “шизела”.

Чим је опасност прошла, колеге су журно кренуле да навлаче панцире и шлемове. Од добро утврђеног подрума сада треба стићи до хотела.

“Крећемо. Паметније је сада него да чекамо”, каже нам колега Емил из Британије. Искусан ратни репортер који је, пре него што се латио пера, 12 година провео као командос у специјалним јединицама. У истом смо хотелу, а Емил је у Степанакерту већ пет дана и зна пречицу.

“Убрзајте се мало. Што краће смо на улици мање су шансе да нам се нешто догоди”, саветује нас. У Степанакерту је мркли мрак. Улична расвета је погашена, а улицама прође тек понеки аутомобил.

“Чујете ли ово”, скреће нам пажњу Емил на зујање које се појачава, а затим га замењује звиждање које утерује страх у кости.

“Доле, доле”, виче Емил и брзо се спушта у чучањ поред малог потпорног зида. Звиждање је звук који обично претходи експлозији која је овај пут, срећом по нас, изостала.

Тај иритирајући звук био је најбољи аргумент који нас је убедио да је боље да се убрзамо и мало више ознојимо да бисмо безбедно стигли до хотела.

Ратко Фемић

--

Leave a Reply