Нема нико у Никшићу, а и шире, да верује како Милов приватни ДПС, смишљен као политички механизам за увећавање његовог богатства и личне моћи, може победити у овом граду. Нико, осим ових неколико службених носилаца листе које је Мило измислио као „доказ“ да се он наводно мења и да нешто може учинити боље од свега оног лошег због чега је пао у Црној Гори. Вук длаку може променити, али ловачку ћуд никако. Мило зато „вреба“ Никшић као „плен“ да би покушао да излечи ране из читаве Црне Горе и да, „припитомљен“ поразом, као „домаћи љубимац“, „машући репом“, покуша још једном да заведе свој заборављени град, скривајући у мраку, кога ни комитске бакље не могу осветлити, своју природу „политичке звери која убија све да би сама преживела“.
Њему Никшић треба не ради грађана и народа, већ да покуша да лично политички преживи. Победа – коју само може сањати – у Никшићу треба да послужи како би он покушао да продужи политички живот још који месец, а не да би Никшић коначно почео да живи боље и слободније. Он Никшић жели да задржи у „тамници“ своје пословне империје, идеолошке искључивости и све очигледније намере да из „шума“, насилним маршевима, покуша да и даље слободу Никшића држи у свом „кавезу“. Избори у Никшићу су за њега не политичка битка за град и његову будућност, то је битка за њега лично, за његов опстанак и трули политички организам. Зато у Никшићу нема Душка Марковића у кампањи, не чује се ни школски друг Симовић, ни други, од Мила преварени.
Чак и када учествују у томе, то раде формално, без страсти и уверења да се за Никшић треба борити да победи Мило, а не Никшић. На површини кампање ДПС све – може бити – изгледа исто, као некада када је то била јединственија и јача партија. Све осим људи. Људи нису исти, иако имају исто име, исту адресу, и даље их у ДПС формално воде на исти начин. Али, ништа више није исто. Мило је пао у њиховим очима јер је напао цркву, јер је лажно обећавао Никшићу да ће нешто учинити за њега. А није. Пао је и зато што толико жели да буде први, па и када губи, а и зато јер лако троши своје људе, пунећи њима затворе, док он изиграва свеца са толико милиона који се виде и када их он држи на „тајним рачунима“. Мило је пао и не може се подићи. Нарочито не у Никшићу. Ту га најбоље знају, иако многи ћуте, праве се да не знају ништа и глуме привржене активисте његовог култа.
Доста је Никшићу и Мила, и Брана, и Даке, доста је – свих заједно! Никшић хоће своју будућност и свој избор, и никакви ловци на његову душу неће проћи овог пута. Напротив, сви они су, на челу са Милом, одавно у „замци“ коју још не препознају због своје охолости и самољубља. Никшић са будућношћу побеђује, а Мило са својом прошлошћу губи! То сви знају, осећају, и у то верују. И тако ће бити.
