У Никшићу на изборима побеђује будућност, јер нико није луд да гласа за прошлост, а Мило је прошлост, то и он зна. Гласати за прошлост и Мила би значило изабрати оно од чега Вам је у Никшићу мука свих ових деценија, оно против чега сте, значило би гласати за затворене фабрике, незапосленост, поделе и мржњу. Нико никада није успео да победи будућност, па неће ни Мило, напротив Никшић ће на челу са Коалицијом за будућност на мартовским изборима бити јачи него икада раније.
Зашто ће тај Милов пораз у Никшићу бити још већи, и за њега непреболно тежи, него онај у августу. Прво, зато што није ништа научио из свог пораза у Црној Гори, јер да је схватио, научио би да му је огромна већина његовог православног становништва Црногораца и Срба одавно окренула леђа, ако је скоро две трећине већинског становништва против тебе, против твојих хајки на цркву, против твоје приватизације, мајбаха, Блажових хидроелектрана, братових банака, рудника, тајних рачуна, милионских сатова, ничије куће коју је кажу купио неки арапски фонд из града где је његова миљеница Душанка Јекнић била амбасадор, а то говоре сва релевантна истраживања, онда је човек слеп ако не види да Мила у Никшићу чека само нови убедљиви пораз. И наравно да ту неће бити никакве Хамлетовске драме како најављује његов аналитичар Вукадиновић „Бити или не бити“, већ само чиста демократска потврда да Никшић има своју будућност и да она није Милова прошлост и његов пораз. Друго, такође важно је да је Мило пораз своје политике, своје партије и свој лично, желео да пребаци на друге. Криви су они који су га слушали, а не он који је доносио одлуке и наређивао, као да су Никшићани глупи и не виде то како он тргује својим људима да би купио време да заштити своје баснословно богатство. Такве људе Никшић не воли, презире их и одбацује када му више не могу служити, јер нема морала човек који понижава своје сараднике, презире своје бираче и заборавља свој град рођења.
А за Никшић је образ био увек изнад и пре свега. Онај као Мило који не зна да се зацрвени, постиди, затражи опрост од својих, није човек за којим треба ићи. Он је човек од којег је будућност окренула леђа, који тумара у мраку своје идеологије и прошлости и који је тужан, а сигурно осећа радосне поздраве огромне већине Никшићана „Добро дошла будућности дуго смо те чекали. Добро дошла“.