Нема православца који дан данас не осећа последице 29. маја 1453. године—дана када је пао Цариград у руке османског исламског калифата. Просто, од тог дана, ништа у нашој историји није исто као што је било пре тог дана.
Замислите како би се осећали данас Римокатолици када би рецимо Ватикан пао у руке Монгола који би и данас држали Ватикан и Рим? Или замислите кад би Мека и Медина пали у руке Јапанаца који би на тим местима изградили своје ново царство? Или ако би неко Хиндусима отео реку Ганг и Харидвар и на том месту направио неку своју религију и империју? Е тек кад то замислите, можете да разумете шта се догодило на данашњи дан 1453. године.
Цариград који је био сунце наше православне цивилизације које нас је напајало светлошћу, које нас је привукло у своју орбиту и из ког смо црпели сву своју цивилизацијску снагу. Пад Цариграда је једноставно и пад свих Грка, Руса, Срба, Бугара, Румуна, Грузина, Православних Арапа итд. Изгубили смо свој центар и ослонац.
Наша најсветија, највећа и најлепша Црква Свете Мудрости је постала џамија и пад Цариграда је наговестио и пад Срба и Грка у вековно ропство и грчевиту борбу за голи опстанак и ослобођење.
Нека је слава последњем ромејском цару, нашем Константину XI Палеологу Драгашу (1449-1453), сину српске принцезе Јелене Драгаш, који је јуначки погинуо на зидинама свога града бранећи своју Православну веру! И он и оснивач Цариграда нишлија Свети Константин Велики носили су исто име.