Грачаница већ данас сјаји и дочекује дан којем не треба датум да би га познао, као што од оца не тражиш личну карту да би се уверио да је ту, иако га видиш. Дан који сваки пут сване исто, а замине по рефлексији наших дела. Дан уз који се не пише година, јер године пролазе, а он је исти. Као плимни талас родољубља, сваке године запљусне све наше сумње, сва преиспитивања, све наше неопредељености. И, заиста, одговор на сва велика питања одувек и заувек носи – ВИДОВДАН.

Ево највећег дана који прожима сва времена. Дана који је јуче, колико и сутра, био и остао сва наша суштина. Прехришћански, па свеправославни, заветни и темељни камен куће нашег постојања. И да нам све одузму, спале и разделе алавим псима који реже и на само наше присуство у овоме свету, чак и по деловима наше авлије које на силу запосеше, и тада ће Видовдан остати расадник свега онога што јесмо, иако можда заборависмо добар део сопствености.

На Видовдан је српска душа почела да живи! На Видовдан је српска срећа овога света положена за вечни живот. Ништа веће, родољубивије и државотворније се у целој историји није десило од оног Видовдана на Газиместану. И дан-данас одјекују звуци сударања мачева, ломљења костију, топота коња. Није та битка ни данас готова, иако је поразом именују чак и уста рода нашег. Данас је Косово поље један сто у неугледној згради срца Европе и у сваком српском дому на страдалном Космету, само чекамо да видимо где је Обилић, а ко је и зашто Бранковић. Свако живо огњиште јужно од Ибра живи је Косовски бој. Лазар је на Косову пољу, попут Гаврила у Сарајеву, остао доследан Видовдану, обавезујући нас на принцип да се о Слободи не преговара. Слобода је увек била синоним Видовог дана, све до дана када је један Слободан без слободе предат у руке нашим џелатима. Тај црни Видовдан као референтна тачка краја наше слободе и данас одзвања и прети да (нам) одзвони коначним поразом или, недајбоже, коначном издајом. Сачувај нас, боже, такве кончине!

Глупо би било, чак и надобудно да ове редове закључим неким ускликом или филигрантском игром мојих речи, поред живог Змајевог мудрословља:

Не иштем снагу, већ само слогу,
да једном познам своју коб,
па ако живет српски не могу
бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ситница јечи,
гроб зија давно ископан.
Ал‘ кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видовдан!
Advertisements

loading...

Оставите одговор