Ако се невладине организације и медији који су предмет најновије истраге Управе за спречавање прања новца заиста залажу за демократију и слободу, за владавину права и сузбијање корупције и криминала, зашто им смета провера сопственог пословања?

Имам драгог и блиског пријатеља који се бави озбиљним послом у сфери медија, филмске и телевизијске продукције. Финансије тог човека, који се сматра једним од најбољих у земљи, са широким портфолиом клијената и код нас, и у иностранству, већ годинама су предмет непрестане и заиста фрустрирајућих истрага надлежних државних органа које се неретко завршавају неразумним решењима која бивају уредно обарана пред судовима. Тај човек, иако друштвено активан, никада се није јавно жалио како га „држава малтретира“, или како је предмет „политичког притиска“. Пореске и друге управе и институције раде свој посао који особама под истрагом није пријатан, али је нужан за функционисање сваке, како то активисти из НВО и „независних“ медија воле да кажу, „нормалне државе“.

Људи и организације под истрагом од Владе и Управе за спречавање прања новца захтевају хитно објашњење – зашто је против њих покренут поступак и зашто је од банака тражен увид у њихове рачуне. Они најављују да ће користити сва правна средства која су им на располагању и да ће се обратити и међународним организацијама. То је у реду и на то имају свако право, баш као што и Управа има не само свако право него и обавезу да њихове финансије прочешља. Питање је једино због чега им провера толико смета посебно имајући у виду што се, како се наводи у једном од реаговања на ову акцију, ради о „медијима, организацијама и истакнутим појединцима, који су у јавности препознати по залагању за унапређење владавине права и указивању на појаву корупције“.

Да ли то значи да Унутрашња контрола МУП никада не би требало да проверава једног инспектора задуженог за борбу против наркотика, или полицајца задуженог за безбедност саобраћаја? С обзиром на то да се углавном ради о људима који су у „јавности препознати по залагању“ за сузбијање кривичних дела и прекршаја, онда би, по овој НВО логици, требало укинути Унутрашњу контролу, јер је бесмислена. Зар ови борци за бољу и праведнију Србију не би, као такви, требало да буду беспрекорно чисти и да им потврда о тој чистоћи с печатом Управе за спречавање прања новца користи, али и додатно подиже углед у друштву?

Чуди зато што они који се залажу за апсолутну једнакост пред институцијама државе, пре свега пред судовима, траже да буду мало једнакији и да се прекину истраге које иначе захтевају када су у питању неки други, рецимо министри и државни функционери садашње власти. Кажу они – треба проверити министре, треба питати Синишу Малог одакле му 24 стана у Бугарској и гневе се што се тренутно ниједна таква истрага не води. Наравно да треба, али да ли то на било који начин амнестира њих? Аргумент „они су радили ово и оно па треба проверавати њих, а не нас“ не може имати никакву тежину, јер је идеал којем сви треба да тежимо – да нико не буде заштићен од суочавања с правдом у случају да се огрешио о закон, дакле ни министри, нити „угледни“ медијски и НВО делатници.

Једини који је доиста у целој овој халабуци изнео став од интегритета, и рекао како ствари треба да стоје јесте управо директор Управе за спречавање прања новца Жељко Радовановић истакавши да не смеју да постоје „свете краве“, те да је Управа проверавала и актуелне министре. Наравно, он и његове колеге тај интегритет још морају да докажу конкретним делима, а не само речима, баш као што и ови што би желели да буду „свете краве“ морају да докажу да се заиста залажу за принципе које проповедају, између осталог тако што ће допустити да се и с њиховог имена темељном и правичном истрагом уклони свака сумња. Априори противљењем таквој контроли они чине само супротно и на себе навлаче додатну сумњу.

Слажем се, морам признати, са њиховом замерком што Управа није јавности саопштила основе сумње због којих је наложила ванредно прикупљање информација. Можда је ствар у томе што Управа није јавности саопштила ни да је предузела ту акцију, него су детаљи процурили у јавност с неког другог места. Сада, када је акција постала јавна, требало би, ако је то у складу са законом, да Управа учини и тај корак и каже нам свима због чега сумња у дотичне личности и организације. То би свима било занимљиво да знају.

Посебно је интересантно то што, ако је истина оно што неки од дотичних истичу, „редовни механизми контроле рада невладиног сектора већ постоје и да се финансијски извештаји о сивим пословима невладиних организација редовно шаљу Министарству финансија, те да су ти извештаји врло ригорозни“, па зашто баш ову акцију сматрају непримереном и „притиском“.

На крају, интересантно је да се овим поводом огласила и америчка амбасада изражавајући „забринутост због нечега што делује као селективна истрага“. Нису ли баш САД те које спроводе најригорозније истраге овог типа? Није ли пракса САД да медијске куће које не сматрају „својим“ стављају на листе „страних агената“ и отежавају им рад? Нису ли САД у новијој историји у више наврата пружале подршку разним терористичким и субверзивним организацијама од Латинске Америке, преко Блиског истока до Јужне Африке, па чак и Европе? Можда уопште није сумануто проверити коме, за шта и колико новца они дају и у Србији.

Филип Родић

--

Leave a Reply