Да је Петар Пуача, евентуално, стао на чело колоне неког од бесмислиених и од споља плаћених протеста, либерални медији би га уздизали као српског Роналда, икону фудбала, легендарну појаву, што суштински јесте. Пљуштали би супералативи, речи хвале, низали би се подобни стручњаци који би га величали.
Али, није. Петар Пуача је човек који је широм Европе, на фудбалским теренима,продавао форе, али никада себе и никада оне који у њега верују и оне у које он верује. Никада ни не би, по било коју цену.
Одмазда од жутог стрељачког вода, плаћеним од преко океана, морала је стићи и дали су све од себе – пуцали су у једино у шта се пуцати не може. Његову каријеру.
Јер, знате, остају људи, сведоци, успомене – где год је Пуки био, стекао је статус легенде. Где год су они били, стекли су статус превараната, лажова и људи које воде ситни интереси, док је Пуки својим мајсторијама хранио велика срца навијача.
Контактирао сам га, тражио изјаву поводом напада да је човек који је био омладинска златна копачка лажирао своју каријеру – само се насмејао и рекао „пси лају, каравани пролазе“. Нису то мој Пуача пси, то су џукеле – добро плаћене, добро обучене, али и даље џукеле. Јефтине и уличне. Није то твој свет.
Ти си ипак нешто друго – уметниик са лоптом, уметник у раду са децом, уметник са својим ставом, који није на продају и неће не бити, никада, колико год притискали, а притискају максималну. Не воле они оне који вреде и који су своји. Не подносе их. Њихова мржња је највећа похвала.
Никада неће дочекати скандирања, тапшања по рамену, честитања, обожавања, која си имао од Београда, Новог Сада, преко Италије, Шведске, па надаље.
Остаће им то влажан и неостварен сан.
Као што ће им остати влажан и неостварен сан да те оборе – јер, не могу мишеви на лава, никад нису ни могли, колико год да наоштре своје зубиће. Не дај се, Пуача.