Генерал-пуковник Владимир Лазаревић поседује ону ретку вештину, којом је у пракси доказао Његошев стих „јунаштво је цар зла свакојега“.

И то је учинио два пута. У рату 1999. године, као командант Приштинског корпуса Војске Југославије, против највеће војне силе у историји света, у одбрани од бруталне агресије НАТО пакта, а затим и док је у Хагу стоички бранио официрску част пред неправдом међународног суда. У Нишу данас тихо проводи пензионерске дане у кругу породице, није љубитељ медија, али је за Косово Онлајн пристао да говори отворено о свему – рату, својој војсци, непријатељу, документима из Пентагона, храбрости и части…

Лазаревић се 2015. вратио у Србију после проведених нешто више од 10 година у притвору Хашког трибунала.

Генерале, у јануару 2014. правоснажно сте у Хагу осуђени на 14 година затвора за „злочин против човечности, подржавање у депортацији цивила и помагање у злочиначком подухвату током којег су почињени злочини против албанских цивила на Косову“. Како данас гледате на то и колико је тешко имати на савести једну такву пресуду Хашког суда?

Да, ја сам 2014. године другостепеном пресудом осуђен због наводних злочина, тих које сте набројали. Да будемо до краја прецизни, нисам дакле осуђен нити за једно недело ни кривично дело ниједног мог потчињеног, а преко 80.000 бораца је било, ни за једно кривично дело против живота, против имовине, против достојанства, ни за једно кривично дело кршења права и обичаја рата, али сам осуђен да сам помагао представнике власти, војске и полиције, у протеривању у ратном хаосу, Албанаца са територије наше јужне покрајине.

А, како сам ја то могао као командант Приштинског корпуса да утичем на председника СРЈ или Републике Србије, потпредседника владе Шаиновића, припаднике полиције или на свог команданта армије генерала Павковића? Може да утиче он на мене, а не ја на њега. Како сам ја то могао да спречим да људи беже са Косова и Метохије?

Нисам осуђен за протеривање неалбанаца, стотине хиљада Срба и других неалбанаца са простора КиМ. А према подацима Хашког трибунала, процентуално више је Срба и неалбанаца протерано са КиМ него Албанаца. Осуђен сам само за протеривање Албанаца. Лакше би ми било, лакше бих поднео да сам осуђен и за протеривање Срба и нелабанаца. Нека ставе мени на терет, за то помагање.

Зато за мој одговор на други део вашег питања, како ја живим са тим теретом, правим једну дигресију. Одмах после пресуде психијатри долазе и разговарају са сваким осуђеником. Психијатар, Холанђанка која иначе не припада Хашком трибуналу, све зна о стању за време рата, зна она и о неком Лазаревићу, питала ме: „Како господине Лазаревићу, ви сте сасвим мирни?“, и почела је да се љути, како они могу, Ви сте командант, како да спречите ратни хаос? Ја сам онда цитирао Гетеа и Виктора Игоа. Један каже: „Права правда је истина“. Други каже: „Права правда је образ“. Ја сада користим прилику да се ја тако осећам.

Јер правда је истина, а истина је да не постоји доказ, да је један војник, звао се Влада Лазаревић, Марко Марковић, протеривао и протерао или помагао у протеривању једног Албанца, а не десетине или стотине хиљада Албанаца како они кажу. Дакле, то је истина. Ја немам то бреме, не носим то на себи, јер је то истина о којој и сада говорим.

Ви сте недуго након тога, пошто сте већ одлежали 10 година, дошли у Србију, казна је скраћена. Убрзо сте држали предавање на Војној академији, били сте део Бесмртног пука на обележавању победе над фашизмом. Како Вам изгледа данашња Србија, да ли је другачија у односу на ону од пре 15 или 20 година?

Има доста питања у томе. Ја сам 2005. године, без тога да сам лично примио оптужницу Хашког трибунала, отишао у Хаг владиним авионом у пратњи двојице министара Владе Србије, и рекао, ево мене, да видимо о чему се ради. Нисам се предао јер то нико није ни тражио. У Влади Србије, од председника владе тада Коштунице, ја сам обавештен да постоји оптужница. Питао сам шта добија Србија ако ја одмах одем у Хаг, а оптужницу ће ми ваљда неко уручити. Онда су ми навели шта добија Србија, и око статуса КиМ, ССП са ЕУ, и рекао сам – ево моје главе, идем. После 10 година, и смањења казне за једну трећину, у односу на казну од 14 година, ја сам се вратио истим тим авионом владе, опет у пратњи двојице министара, сада нове владе.

Остао сам у притвору све време и сви притвореници су сматрали да је то велики гест Републике Србије према једном свом грађанину. Ја сам тим авионом, директно из Ротердама дошао овде у Ниш, и ту има одређене симболике. Нисам морао на београдски, него сам ишао на нишки аеродром. То је већ показивало слику једне нове Србије, о чему ме питате. Дошао сам кући и ту је било присутно још пуно људи, мојих колега, и тада сам рекао начелнику генералштаба: „Ово је однос према вама, према војсци, не према мени. Ово је однос државе према онима који су бранили земљу. Јер до тада се није смела поменути реч одбрана земље. Таква је била ситуација, ја сам то добро пратио из тог казамата, са оног губилишта.

Уследило је оно о чему говорите, не бих ја рекао да је то моја рехабилитација него је то однос према једном грађанину који је одслужио то што му је неко натоварио, јер одрекла се држава свог председника, а неће једног генерала. Ја ту немам дилеме, али таква је била држава. Одмах је исказан интерес државе Србије за искуства команданата, командира, војника у борби против НАТО агресије и терористичке оружане побуне, да се не забораве, да се оставе књиге и записи. Тако је дошло до те идеје и из Министраства одбране сам добио позив да се у Војној академији обратим кадетима, преко 600 кадета, што је величанствен догађај. Ја сам 1972. године из тог амфитеатра изашао као официр, а сада је било преко 600 војних кадета, и министар одбране са помоћницима, и начелник генералштаба, и чланови војне академије. За незаборав је како су кадети реаговали, кадети којима се не може управљати, као рецимо навијачима на фудбалској утакмици. Пре него што сам почео са обраћањем, они су устали и аплаудирали више минута. Наслов говора је био „Хероизам и човечност припадника Треће армије и Приштинског корпуса у борби против НАТО агресије и оружане терористичке побуне на КиМ“.

Да ли је кадете нешто посебно занимало, да ли су имали посебних питања?

Одговарао сам на питања како је могуће преживети такву голготу. А то је у правом смислу те речи голгота, један од најасиметричнијих ратова икада вођених. Постоје доктори наука у Француској који су докторирали управо на тој теми, асиметричност рата на Косову, и то је за даље изучавање. У кратким цртама покушао сам да објасним како је то могуће. Дакле, то је тај сусрет са кадетима у Војној академији.

Било је више ангажмана од стране Министарства одбране у смислу трибина, а претпрошле године и међународна научна конференција где сам био био позван. После тога било је позива и да се иде за Кину, Русију и ја сам прихватио и те позиве. Уследилло је претпрошле године марш Бесмтрног пука, догађај који је у Србији изазвао бројне коментаре. Организатори из града Ниша су ме позвали да учествујем у том маршу, када се сећамо свих страдалника српског народа и свих наших грађана кроз минуле ратове. Ако је неко имао право да се тог дана сећа, ја сам као командант коме је преко 600 сабораца погинуло, имао право да се сећам. И ја сам прихватио позив, али је моје појављивање у том строју, у коме је преко хиљаду људи прошло улицама Ниша, посебно неки Скот, амерички амбасадор, коментарисао. Неће амбасадор те велесиле да ми забрани да се сећам мојих сабораца, страдалника, од којих су ми неки умрли на рукама. Дакле, то је та прича.

Дошли смо до тога да кажем како ја видим Србију из аспекта последњих десетак година. Из позиције када се пре није смело рећи да бранимо своју земљу, када смо од официра постали менаџери одбране.

О бици на Кошарама, на пример, до пре неколико година се није ни говорило, људи су јако мало знали?

Дакле, ми сада говоримо о командантима, официрима, војницима, који су жртвовали највише што се може жтрвовати, а то је свој живот и своје здравље. Питали сте ме за Кошаре. Октобра 2017. године ја сам, пошто је Павковић још на издржавању казне, као командант Приштинског корпуса и последњи командант Треће армије, која је поднела тежиште у одбрани земље, организовао скуп свих команданата бригада и команди корпуса и армија овде у Нишу. Слобода је дошла и ми смо се дружили и договорили да слободно можемо говорити о томе ко смо, где смо били и шта смо радили. Опет су двојица министара били на том скупу и други званичници, истина је почела да се шири, а иницијативни одбор чији сам председник је покренуо идеју да један прелепи храм Василија Осторшког, који се гради у Нишу, буде спомен обележје свим страдалницима нашим на КиМ, како војницима тако и полицајцима. Сада је храм у завршној фази, након благослова благопочившег патријарха Иринеја, укључила се и влада Србије и више министарстава. Ово говорим као одговор како се Србија односи према онима који су бранили земљу.

Уследила је едиција „Ратник“ Министарства одбране, а то сам први пут чуо од министра Вулина чим је ступио на дужност, када ме је питао да ли хоћу да у томе учествујем, да у едицији говоре официри, војници, учесници ратова у одбрани земље. Рекао сам, хвала Богу да је тако. Изашла је и књига и документарни филм о Кошарама и Паштрику, започет је пројекат играног филма и то се већ неколико година развија у оно што и прличи свима нама – да не направимо као нација, спрски народ, велики злочин, а то је злочин заборава, да не заборавимо све те наше жртве.

Када сте били у Хагу и када Вам је изречена пресуда… Како се осећа човек који је учинио све за одбрану своје земље, и није посустао у тој борби, а на крају дође до тога да је одговоран пред неким туђим судом, у туђој земљи, за то што је у својој држави, на својој територији, бранио своју земљу и народ?

Веома тешко и комплексно питање и нисам сигуран да самом себи могу да дам одговор. Али ћу покушати да најкраће одговорим на то питање. То је немогућа мисија. Изашле су и књиге домаће, рецимо од Љиље Булатовић „Зар је злочин бранити земљу“, и то себи понављате све време тамо. Али, ипак вас нешто држи да останете усправни.

Да ли је то она истина о којој сте говорили на почетку?

Тако је, да останете усправни пред тим Хашким трибуналом, пред тим губилиштем, губилиштем јер је пуно људи изгубило своје животе, а сви смо изгубили достојанство и део живота. Дакле како остати усправан пред неморалом, неправдом, неистином, које они претварају у некакве пресуде? Шта је мене држало – образ и истина. Држало ме је апсолутно знање шта смо ми предузимали у том ратном хаосу. А то је за неверовати. Када бих имао времена да вам испричам истину и да вам дам документа, ви бисте мени рекли да ми нисмо били у одређеној мери свесни шта радимо. Замислите једног ратног команданта корпуса, када ја не знам у току дана колико ми је људи и где страдало, ја наређујем да све једнице формирају одреде за заштиту цивилног становништва.

Ту подразумавате и Србе и Албанце?

Тако је, све. Нигде нисам нашао да је једна војска, кроз историју људског друштва, радила тако нешто, а ми смо радили. Ја не кажем да су ме сви команданти добро разумели, али су на крају морали то да раде, као и то када смо наређивали које мере обмањивања непријатеља да се спроведу. Мени је 2017. године признао један потпуковник који је са мном био на лечењу, питао ме је знам ли због чега су на мене током рата били љути. Каже, када сте наредили да скупљамо отпад, чистимо дворишта, бачене шпорете и металну галантерију. Помислили смо свашта за нашег команданта, рекао ми је и додао, али када смо међутим то почели да користимо за обмањивање најсавременије ваздухопловне и ракетне технологије, ми смо схватили колико сте у праву, јер сте чували нашу главу. Преко 2.000 најокорелијих и најмонструознијих терориста заробили смо у ратним дејствима. Заробили смо их, нисмо их убили, нисмо их затварали у такозване заробљеничке логоре, што је међународни стандард. Ми смо их склањали да не настрадају од напада НАТО авијације и затим их предавали полицији ван КиМ. Они су после годину дана сви пуштени. Дакле, ако је неко хтео да протера или убије цивилно становништво, најпре бисмо оне чије су руке до лаката биле крваве. То припадници Треће армије и Приштинског корпуса нису радили.

Држала ме је та истина, да останем усправан. Држало ме је и уверење, јер сам имао контакте, пратио сам шта се дешава и у нашој, таквој каква је Србија, да народ зна истину. Држале су ме и речи подршке блаженопочившег патријарха Павла који ме је примио пре одласка тамо, са речима: „Бићете у нашим молитвама, и чекамо Вас натраг“. Морао сам да останем усправан због толико жртава, мојих сабораца, а и због преживелих, да бисмо могли даље да ширимо истину, кад тад. Све то је најкраћи одговор на питање како да човек остане усправан пред свим тим.

Да ли је онда та оптужница против Вас и против још пуно официра који су у Хагу били, да ли је то можда морало да се деси да би се оправдао тај акт агресије НАТО пакта, јер у супротном би се кривица усмерила ка тој војној алијанси, многостуко јачој, која је направила толико штете Србији, материјалне и у животима?

Апсолутно да. То је била њихова стратегија, још пре рата. 17. марта, седам дана пре агресије, одржан је састанак у Бриселу коме су између осталих присуствовали тада главнокомандујући НАТО снага Кларк, генерал који се ево и ових дана нуди Србима кроз различите предлоге, а међу њима и Вокер, светски преварант који је створио Рачак, највећу светску лаж 20. века. Тако су Французи пре неких годину дана то оквалификовали. Они су тада, у пет тачака дефинисали стратегију напада на СРЈ. Од блицкрига, за четири до пет дана да покоре и поробе Србију, а ако то не успе да употребе и неутронско атомско оружје од стратегијског значаја, до економских, пропагандних активности и такозваног неокортикалног рата, дејства на психу и народа и војника. До тога да Хашки трибунал буде полуга за њихову борбу против оних који им се супротставе. Дакле они су то искористили као оруђе да перу своје злочине. А њихови злочини су највећи злочини. Јер ратни злочини, како се најчешће чује код нас, то није најтежа категорија, злочин против човечности је према међународном праву управо та агресија. За тај најтежи злочин према међународном праву нико од њих још није одговарао. Била је поднета кривична пријава против њих, али је повучена.

Истина, ипак, излази на видело, полако. Познато је да су вам из САД стизале понуде да предајете у тамошњим војним школама, а и понуде да вас амерички адвокати бране у Хагу. Ви сте све то одбили. Ваш војни ангажман као директног америчког непријатеља на територији Косова је нешто о чему се говори са великим поштовањем. Како сада гледате на то што сте се онда, те 1999. године, супротставили тој толико пута снажнијој војној сили, да је то уопште незамисливо са ове тачке гледишта, 20 и нешто година касније?

Још једна потврда истине да је све то у Хагу фарса. Амерички званичници са великим печатом Стејт Департмента на столу нудили су ми, уз велики новац, без могућности да пред било каквим судом одговарам за то што сам бранио земљу, да будем инструктор, да предајем њиховој војсци и командантима о томе како смо бранили и одбранили војнички земљу у таквим условима. То су нудили и Павковићу. Не знам шта је генерал Павковић њима одговорио, а ја сам им рекао да пристајем уз два услова. Да признају ратни злочин и да плате ратну одштету свим грађанима у земљи Србији. Одговорили су да нису за то овлашћени, а ја сам им узвратио да је наш разговор онда завршен. Нудили су још много тога, нудили су и поједини наши министри као некакву заштиту уз предлоге шта бих ја требало да радим, али ја нисам веровао ни америчким понудама, а ни нашим душебрижницима, који су имали одређене идеје о томе како бих ја требало да се понашам. Данашњи главни и одговорни уредник РТС Бујошевић, он је у то време водио емисију „Није српски ћутати“, питао ме је за интервју 2003. године. Рекао сам му да је моја последња, они траже једно, траже друго, али моја је последња. И ја сам моју последњу реч рекао када сам од званично Владе Србије добио информацију да ме неко негде тражи да одговарам.

Дакле, истину су они сами рекли. Нема никакве одговорности Павковића и Лазаревића. Нисмо сарађивали, нисмо им узели паре.

А сад, како је могуће, говорим о Косову и Метохији и Трећој армији, која је била на стратегијском тежишту одбране земље, а говорим пре свега и о Приштинском корпусу јер је овај корпус обједињавао целу ту територију и територију општине Куршумлија, са 80.000 бораца. Не говорим о полицајцима који су имали свој део одговорности. Како је могуће када знамо стратегију и знамо које су снаге и циљеви, а то су заиста монструоузни циљеви – Хитлер би позавидео НАТО. За три до четири дана да они у прах и пепео претворе Србију, да је врате у камено доба, да је поравнају – покушавам да цитирам Клинтона, Блера, Медлин Олбрајт – то су њихове речи. Њихов главнокомандујући Кларк, задња његова команда је била, када је издата команда за почетак агресије од Солане, деградирај, уништи, опустоши. Послушајте, само због такве команде тај би пред сваким судом у овом белом свету морао да добије доживотну робију. Ниједан командант не сме да изда такву одлуку, а то је била његова одлука. Дакле, ми смо знали шта нас чека, али припадници Треће армије и Приштинског корпуса нису одређивали како ће и да ли ће бранити земљу у односу на снагу непријатеља, него у односу на то шта бране. А ми смо бранили Косово и Метохију, бранили смо Србију. И зато, још са саме граничне линије уследила је команда. Нема назад, иза је Србија. Дакле, то су наше команде.

То је на трагу Лазаровог завета, то што сте рекли.

Тако је, ја ћу најбоље одговорити на ово питање онако како је НАТО оценио.

Шта кажу они?

Имао сам прилике да читам њихове послератне студије из Америке. Донели су ми у родни крај, аутентична документа. Два њихова приступа су интересантна. Прва варијанта, већ на дан агресије 24. марта 2000. године, главнокомандујући ваздухопловних снага генерал Шорт, чији је син рањен над Косовом, па је плакао и позивао оца, катапултирао се над територијом Македоније, није страдао, каже – „српској војсци на Косову нисмо могли да учинимо ништа, па смо гађали цивилне циљеве“. Дакле, то он каже, да ништа није могао.

Документи из Пентагона говоре шта је спасило српску војску на Косову, како зову припаднике Приштинског корпуса и Треће армије. То је тактика „четири М“: маскирање, мобилност, маневар, морал. Признајем да су у праву. Има ту још тога, али то је оно што они сами кажу, тако је српска војска успела. Годину дана касније, 2001. године анализирајући и пишући нове студије, каже се овако – „српску војску на Косову сачувала је тактика „три О једно А“ – осматрање, оријентација, организација, акција. Тако то они објашњавају, војном терминологијом, војска осмотри, оријентише се, организује, изврши акцију, уништи. Али додају и ово – да бисмо ми тај круг затворили и извршили задатак, говоре Американци НАТО, нама би било потребно шест до осам сати, а њима на Косову је било потребно сат до два. Како је то могуће? Да брже осматрамо, да се брже организујемо, остваримо акцију, како је могуће? Уништени сви системи комуникација, поште, војни системи, и ако се у етру појави неки сигнал они одмах ометају, како је могуће да ми командујемо толиким трупама?

То је нејасно до данас, не знају то до дан данас. Шта би Ви рекли?

Не знају. Ја бих рекао да смо ми, такви какви јесмо, знали шта бранимо, знали кога бранимо и да смо имали – ово ћу полако изговорити, да буде јасно – стратегијску предност над НАТО у следећем. А можемо се упитати како је то могуће, када је у питању однос снага 600 према 1, Хитлер је има 40 према 1, али објаснићу. Врхунски антологијски патриотизам, несаломиви хероизам и борбени морал, крајње ефикасно командовање и тактика „хуманост изнад војничке ефикасности“. Ми нисмо убијали цивиле, нисмо убијали ратне заробљенике, лечили смо их. Војна болница Ниш са својим специјалистичким екипама има протокол и дан данас, то су показали и сведоци суда у Хагу, које све терористе и то настрадале од НАТО касетних бомби лечили су наши лекари. Деца албанска, наше старешине истачу гориво из војних возила да би дали Албанцу да своје двогодишње дете спаси и одведе га у медицински центар у Приштини. Можете да ме упитате и да ли смо казнили, јесмо ли стрељали тог старешину који је умањио борбену готовост. Не, и ту се враћамо на почетак када сам Вам рекао да бисте можда помислили да смо помало луди. Нисмо луди, то је та наша тактика, то је та наша предност над тим монструозним агресором.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply