Доналд Трамп би на крају могао изгубити изборе због мањег броја гласова у електорском колеџу, али он је победник кампање која је окончана 3. новембра.

Демократе су причале да ће га „почистити”, „одувати”, да ће „плави талас” спрати републиканце са власти, демократама обезбедити Сенат и увећати већину Демократске странке у Конгресу којим председава Ненси Пелоси. Замишљали су да ће Трампу нанети масиван и понижавајући пораз који би служио као вечна срамота његовом имену. И, што је најгнусније од свега, сматрали су да ће их историја упамтити као анђеле америчког искупљења.

То се није десило.

Амерички бирачи су одбили да играју улогу у моралистичкој игри коју им је наменио естаблишмент. Демократе су у уторак отишле на спавање престрављене мишљу да им је Америка опет окренула леђа, определивши се за Трампа уместо за агенде и лидере које они нуде.

Републикански вето

Размислите само са каквим се све потешкоћама суочио Трамп. Почетком године земљу је погодила најгора пандемија у протеклих 100 година која је до изборног дана убила готово четврт милиона Американаца и изазвала економски колапс достојан поређења са Великом депресијом.

Трамп је свакога дана био суочен са готово једногласном мржњом од стране интелектуалаца, медија и културних елита. Колико је Вашингтон био непријатељски настројен према Трампу? Довољно је рећи да је у Вашингтону освојио 20 пута мање гласова од Џоа Бајдена. Ипак, Трамп је и под таквим теретом успео да освоји три милиона гласова више него 2016. године и да у поноћ, на крају изборног дана, буде виђен за победника председничких избора.

С обзиром на енергију и труд које је уложио у ову кампању (десетине митинга у последња три дана), као и ентузијазам огромног броја његових присталица који су присуствовали предизборним окупљањима, Трамп има разлога да буде поносан. Он ће можда изгубити битку за Овални кабинет, али Американци нису одбацили трампизам, ако он подразумева национализам под паролом „Америка на првом месту”, чврсту контролу граница, наметање царина у циљу обнове домаће производне базе, одбацивање глобализма и немешање у непотребне ратове и идеолошке походе.

А, ако Џо Бајден постане 46. председник, мандат овог видно крхког и слабог лидера вероватно ће бити један од најкраћих у америчкој историји и лишен било каквих великих достигнућа.

Што се тиче демократа, изгледа да су изгубили неколико места у Конгресу, а у Сенату, где су се надали победи која би Чака Шумера учинила новим лидером већине, демократе су, како сада ствари стоје, успеле да освоје само једно ново место. Изгледа да ће Мич Меконел (вођа републиканске већине у Сенату; прим. прев.) бити једина препрека на путу реализације агенди Бајдена и Харисове, односно Сандерса и Окасио-Кортезове.

Желим им сву срећу у покушају да усвоје политику која се не допада Мичу Меконелу.

Како данас ствари стоје, републиканци су на изборима 2020. године сачували могућност да у Сенату уложе вето на било који закон председничке администрације, био он либерални, прогресивни или социјалистички. Ови избори би од Мича Меконела могли направити најмоћнијег конгресног вођу још од Линдона Џонсона.

Са Меконелом на челу републиканске већине, демократе неће бити у позицији да укину праксу опструкције или да додају нове судије у Врховни суд, а републиканска већина ће моћи и да убије Бајденове планове о пореској реформи, „медицинској заштити за све грађане” и „Новом зеленом договору”. Неће бити ни нових места у Сенату услед промене статуса Порторика и Вашингтон Ди-Си-ја, као ни репарација за ропство. Градоначелници и гувернери из плавих држава који буду тражили новчана средства од федералне владе за спас од банкротства, мораће да добију благослов Мича Меконела.

Проблеми тек предстоје

У прошлим временима често је постојало заједништво између странака, или барем покушај да се оно постигне. Средином августа 1974. године, након преузимања дужности, председник Џералд Форд је отишао у Конгрес и објавио: „Не желим медени месец са вама. Оно што желим јесте квалитетан брак.” Није га било. А када се узму у обзир идеолошка подељеност и токсична политичка ситуација у данашњем Вашингтону, мало је вероватно да ће бити компромиса, или барем цивилизоване сарадње.

Пред Бајденом су и други проблеми. Најгори део пандемије по питању броја заражених, хоспитализованих и мртвих тек треба да уследи. Демократама неће довека полазити за руком да све сваљују на Трампа. А ако они – као што је Бајден већ наговестио – решење налазе у националном „затварању”, онда ни Бајденов медени месец неће потрајати. Поента је да Бајден неће бити „реформски” председник каквим себе замишља. Нити ће бити „најпрогресивнији председник од Рузвелта”, као што су обећавале демократе. А разлози су очигледни.

Иза Рузвелта је током 1930-их стајала огромна демократска већина у оба дома Конгреса. Године 1932. победио је на изборима освојивши 57 одсто гласова и победивши у 42 од 48 држава. На наредним изборима 1936. године победио је у 46 од 48 држава, изгубивши само Мејн и Вермонт. Бајден нема тако јасан мандат и тако моћну подршку, а нема ни природне таленте које је имао Рузвелт.

Жао ми је, али у Америци неће бити нове „Епохе добрих осећања” (назив за период националног јединства у САД који је трајао од 1812. до 1825. године; прим. прев). Напротив.

Патрик Бјукенен

Превео Владан Мирковић, Нови Стандард

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here