Историја, богата крвавим сукобима каква по природи јесте, памти и бележи на хиљаде случаја занесењака и идеалиста који су плотуне стрељачког вода примали истурајући јуначке груди, скидајући повезе и са слободарским и пркосним стиховима или узвицима на уснама.

Истина, иако их нећете срести у уџбеницима историје, епским песмама или скупоценим блокбастерима, историја бележи и далеко више других примера: оних који су клечали, молили за милост, пуштали сузе и јаукали.

Оно што се, међутим, нама дешава, ниједна хроника до дана данашњег није забележила: српско верујуће биће пролази горе од јадног Прометеја – митска бића са аутошовинистичког Олимпа стрељају нас из дана у дан, из часа у час, а да ми то ни не знамо и да тога нисмо свесни. Јер, у тим зрнима које испаљују свакодневно, а најчешће управо преко програма тог N1, поред олова, отрова, мржње, зла има и седатива и омиљеног оружја нечастивог: лукавства и подлости.

Заправо, сви ти „антифашисти“ чије су методе горе од оних из Трећег Рајха, успели су да оду још корак даље: не само да нас анестезиране лажима и пропагандом иза које су њихови прљави милиони стрељају, већ су нас убедили и да стрељамо сами себе и да је то потпуно нормално.

Тако ће они рећи „попови-лопови“, а ми ћемо то прихватити, али ћемо се бранити да „не верујемо ми због попова, него због Господа“, постајући тако саучесници у стрељању духа нам;

Тако ће они рећи „види им возног парка“, а ми ћемо рећи „да, али сетите се патријарха Павла“, усвајајући лаж да су заветовани људи заправо криминалци у мантијама;

Тако ће они рећи „цркве су пуне педофила, алкохоличара и швалера“, а ми ћемо рећи „али, има и поштених свештеника“, несвесно верујући у подметачину да су такви заиста ретки, а да је већина склона оргијама као на најекстремнијим рејв журкама;

Тако ће они рећи слава је пагански обичај, који нам је наметнут јер смо једини били превише тупави да прихватимо веру, а ми ћемо рећи „али тада макар виђамо фамилију и пријатеље и дружимо се“, рушећи несвесно један од постулата православља.

Тако ће, дабоме, рећи и да је Владика Иринеј намргођени старац пун мржње, који тера децу и ето не да новинарима да раде свој посао – а ми ћемо рећи „ипак је он владика“, прихватајући тако и ту лаж као истину.

Једини смо, дакле, на свету и једини у историји који трчи до стрељачког вода, како би баш ми повукли ороз пушке уперене ка нама.

До свега овога је дошло из неколико разлога: прво, ћутали смо. Друго, када нисмо ћутали, били смо благи, не схватајући да у рату нема благости, а они ратују и са Господом и са нама, по задатку, плаћенички. Треће, и када нисмо били благи и када нисмо ћутали, то смо радили у затвореним круговима. Када смо схватили да више не смемо да ћутимо, нисмо имали где да кажемо – сваки је мегафон у њиховим рукама.

Случај N1, који се намеће као тема за дебату, такође је једна замка: овим сатанистима, испоставом ЦИА, не треба се посебно бавити. Они ни нису новинари, већ шпијуни и легионари зла. Сав разговор и одговор стаје у једну реченицу: замислите комшију који вас пљује, напада, вређа, вришти на вас кад год вас сретне, клевеће и тако месецима. А, онда га не позовоте на славу, па се председник кућног савета, ето буни, како нисте добар комшија? Управо се то догодило у овом случају.

Зато се њима и овим случајем не треба ни бавити. Он је суштински небитан, иако се вештачки ставља у фокус. Када ће бити небитан? Када схватимо ко смо, почнемо тако да се понашамо, престанемо да се стидимо тога и још говоримо о томе ко смо. Са поносом, а не шапатом.

Када престанемо да верујемо у њихове лажи: да су попови лопови, да су педофили, да је Иринеј оличење зла, да смо пагани и да су свештеници бахати развратници. Када опет будемо, метафорички речено, схватили да смо угледни, углађени и ревносни краљеви војници, а не карикатуре из Булајићевих филмова.

То није посао Цркве. Црква ради свој посао. То је посао нас који смо уз њу и око ње. N1 је само један мали вирусчић који је напао наш организам, заједно са армијом сличих, а који највише једемо сами.

Имунитет се јача вером. И истином. Истином која се проповеда, а од које се не бежи. Сваког дана и сваког часа. Јер, нема већег ауторитета од Истине – па макар иза других „ауторитета“ стајали и ЦИА милиони.

До нас је, није до њих. Иако дозвољавамо да изгледа обрнуто.

Томо Ловрековић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here