Катастрофалну економску кризу, у којој се налази Црна Гора најбоље илуструје чињеница да су парламентарни избори заказани за 30. август, више од мјесец и по дана прије законом прописаног рока. Три деценије катастрофалне економске и развојне политике Мила Ђукановића у комбинацији са штетним ефектима пандемије вируса КОВИД-19 довеле су Црну Гору можда пред најнеизвјеснију зиму од Другог свјетског рата.

То што су избори расписани у вријеме када је очекивана температура у више од пола државе 40 степени, имплицира да Ђукановићева власт већ од 1. септембра неће више бити у стању да редовно исплаћује пензије и плате у државној администрацији. Изборе по свој прилици неће одложити ни неповољна епидемиолошка ситуација у земљи. Бројке новообољелих од корона вируса већ данима пробијају рекорде, а број умрлих је знатно већи него што је то био у марту и априлу. Ђукановићев режим од избора 30. августа неће одустати из још најмање два разлога. Он очекује да ће фактори високе температуре и реалног страха од пандемије знатно више утицати на опозиционе бираче, који гласају добровољно за разлику од његових присталица који у највећем броју на изборе излазе принудно.

Законом о хомосексуалцима „купио” наклоност Запада

Поред тога што је изабрао идеалан тајминг, Мило Ђукановић у изборе улази и са занимљивим индиректним обраћањем Западу. На самом истеку мандата актуелном сазиву парламента Мило Ђукановић налажио је усвајање по хитном поступку тзв. Закона о истополном партнерству, иначе одавно траженим од стране бриселске администрације и америчке дубоке државе.

Законом који легализује хомосексуалне бракове, практично последњим актом кога је усвојио одлазећи парламентарни сазив, Западу је упућена порука да послушнијег од Мила, спремног да слуша чак и на властиту штету, у Црној Гори, па и шире, сигурно неће наћи. Неколико хиљада гласова, које му усвајање спорног закона може однијети, цијена је коју Ђукановић спреман да плати да задржи наклоност, или барем обезбиједи равнодушност Запада према скандалима које стандардно прате све изборне процесе организоване у Црној Гори.

Спорно 19% бирачког списка?

Поред притисака, уцјена, куповине гласова и широке злоупотребе државног апарата, битан ресурс на коме почива тродеценијска Ђукановићева власт су проблематични бирачки спискови. По важећем закону да би се стекло право гласа пунољетном грађанину неопходно је испунити два основна услова: посједовати црногорско држављанство и двије године сталног боравка на територији Црне Горе. По последњем попису у Црној Гори живи 620.000 људи. Пунољетних је око 475.000, од којих када се одузме 8% грађана, који немају црногорско држављанство, долази се до бројке да број евидентираних гласача никако не би смио да буде већи од 438.000. Међутим, званичан број гласача у Црној Гори већи је за око 103.000 (19%) и износи 541.000. Дакле, сваки пети гласач у Црној Гори је или фантом, или лице које се у бирачком списку налази противзаконито.

Мило Ђукановић тешко да може све фантоме и незаконито уписане да изведе на гласање. Ипак, чињеницу да тзв. дијаспора, махом албанског и бошњачког поријекла, пресудно утиче на гласање не скривају ни високи представници режима. Прошле године о томе да су „патриоти из дијаспоре” одлучили референдум из 2006. говорио је приликом посјете Луксембургу Иван Вуковић, актуелни градоначелник главног града Подгорице. Још конкретнији је 2016. године је био тадашњи потпредсједник парламента Суљо Мустафић, који је изјавио да је „више од 16.000 емиграната гласало на референдуму, укључујући и стотине грађана Њу Јорка, Чикага и других градова САД.” Бенефит који емигранти, који су се деценијама раније одселили из Црне Горе, добијају за гласање су плаћени путни трошкови, односно бесплатан обилазак родног краја.

Опозиција без јединствене листе

Ни то што ће режим гласати десетине хиљада фантома и оних који не испуњавају законске услове, ни крајње неповољан тајминг уз стандардну злоупотребу државних ресурса у предизборној кампањи нису мотивисале црногорску опозицију да формира јединствену листу и тако максимизира своје шансе. Од 20. јуна, када је Ђукановић расписао изборе, било је потребно више од 15 дана да дође до првог састанка, послије кога је већ следећег дана објелодањено да од јединствене листе неће бити ништа. Очекује се да ће опозиција изаћи у 4-5 подијељених колона. Немушто објашњење фракције Демократа, коју предводи Алекса Бечић, било је да они не желе јединствену листу јер то неће маргинална, есктремно либерална фракција УРА.

Чини се да пропаст идеје заједничке листе није никог у опозицији посебно потресла. Оно што смо у унутаропозионој комуникацији претходних дана видјели личи на пинг-понг са три поља. Они који су за јединствену листу без УРА оптужују Демократе за пропаст преговора, Демократе њихове оптужбе покушавали су да смечују у поље УРА, одакле им је одговорено ритерном „ми вам не сметамо да направите коалицију”. Суботњим саопштењем Демократа да су они већ направили „коалицију” са маргиналном партијом Демос, коју предводи бивши предсједнички кандидат Демократског фронта 73-огодишњи Миодраг Лекић, и групом анонимних политичких организација стављена је тачка на причу о јединственој опозиционој листи.

Након изласка из Демократског фронта Миодраг Лекић основао је фракцију Демос. Недуго након парламентарних избора 2016. разилази се и са потрпедсјеником Гораном Даниловићем, послије чега буквално остаје без гласача. На локалним изборима Лекићева фракција самостално излази само у његовом родном Бару, гдје остаје испод цензуса. Ни коалиција са СДП-ом, дводеценијсим партнерима у власти Мила Ђукановића, није помогла ДЕМОС-у да у Беранама и Подгорици пређе цензус. Умјесто јединствене опозиционе листе Демократе су одлучиле да на изборе изађу са фиктивном коалицијом, у којој ће анонимусе и личности без икаквог политичког интегритета попут Миодрага Лекића, морати да подмире са пар мандата. Пар мандата које ће дати онима без кредибилитета и подршке у народу, неће бити једина цијена коју ће Алекса Бечић платити.

Опозиција поклања 2 мандата ДПС-у

Да је опозицији примарни циљ била смјена режима први састанак би одржали већ 21. јуна, дан пошто је Ђукановић расписао изборе. На том првом састанку довољно је било да се постигне само један договор техничке природе да у наредних седам дана спроведу озбиљно истраживање јавног мњења, чији би циљ била практична провјера да ли опозициони гласачи желе јединствену листу и да ли такав вид изборног наступа максимизира опозициони резултат. Уколико би резултат био позитиван, следећи корак било би истраживање које би одредило квоте на јединственој листи, колико којој партији, а колико независним кандидатима од друштвеног угледа и кредибилитета.

Чак и ако не будемо разматрали ефекат који би вјероватно донијела јединствена опозициона листа, њена супериорност у односу на модел 4-5 подијељених колона је неупитна. Како су то показали претходни избори, неколико опозиционих колона де факто поклањају најмање два мандата ДПС-у. Први резултати са бирачких мјеста на претходним изборима октобра 2016. показали су да три опозиционе листе: Демократски фронт, Демократе и коалиција Кључ у укупном збиру заједно имале 41,3% гласова, а ДПС 40,5%. Међутим у расподјели мандата ДПС-у је упркос 0,8% мањем укупном броју гласова припао један мандат више — 36 на према 35 колико су освојили ДФ-у, Кључу и Демократама. Разлог зато што се гласови испод цензуса у највећој мјери преливају појединачно најјачем.

Како је прошле године објавила турска државна агенција Анадолија, из црногорског буџета у 2018. на финансирање редовних активности политичких партија потрошено је 6,5 милиона евра, од чега је близу 3 милиона трансферисано је опозиционим партијама. Да ли се у овим за малу Црну Гору огромним средствима крије разлог неспремности опозиције на уједињење, или је ријеч о тајној сарадњи појединаца из опозиције режимом и утицају западних амбасада, сазнаћемо послије избора уколико упркос свим фауловима и сулудим потезима опозције Ђукановић ипак не освоји већину.

Игор Дамјановић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here