Недалеко од Ваљева налази се место Ставе у које долазе људи из целе Србије у нади да ће наћи спас и излечити се од тешких болести. МОНДО је био у Ставама где је упознао оца Марјана због чијих молитви верници хрле у ово мало место.

За свештеника Марјана Kнежевића који служи у Цркви светог Петра и Павла при Ваљевској епархији, верници са којима смо разговарали имају само речи хвале, јер како кажу, захваљујући његовим молитвама десила су се права чуда… Људи који долазе у цркву заиста верују да молитве свештеника имају исцелитељске моћи.

Болесници од рака су излечени, многи непокретни су проходали и излечили се од разних других тешких обољена, а има и оних који долазе, јер не могу да имају децу, рекла је за МОНДО мештанка села Ставе која се, како тврди, и сама уверила у моћ молитви и оздравила. Међутим, како каже отац Марјан, он не лечи, већ се моли за оздрављење верника који од њега затраже помоћ, а „Бог је тај који ће некога излечити“.

ХИЉАДЕ ВЕРНИKА KОД ОЦА МАРЈАНА

Kроз Ставе недељно прођу стотине верника – младих, старих болесних и здравих, а годишње више хиљада њих. Долазе и људи са Kосова, из Републике Српске, Хрватске… Чак постоји и организован аутобуски превоз из многих градова до цркве у Ставама, посебно када су празници. Службе се врше сваки дан, па и суботом.

Црква светог Петра и Павла прилагодила се народу, тако да служба радним данима почиње у 17 часова, како би верници који раде могли да дођу после посла. Отац Марјан каже да у цркву долазе људи са разним проблемима, али да је „пут до излечења уз његове молитве лакши само за праве вернике“.

“Са сваким верником који дође и жели да разговара са мном ја то чиним с љубављу и уз пријатан разговор. Прво је неопходно да се пронађе узрок те муке, а то детектовање се стиче искуством. Некада 500 људи дође до мене за 15 дана и када се пронађе узрок, креће се са молитвама. Они који долазе овде да траже помоћ морају бити православни, у правом смислу те речи. Православље је правоверје и правоживљење. Није православље да ставиш на чело етикету православље, или да се обучеш православно, а да остало не буде тако. Онај који верује знаће како треба да се понаша, а ако не верује, онда му нема помоћи овде“, навео је свештеник.

Отац Марјан у разговору с верницима проведе дневно и пет, шест сати. Замолили смо га да нам исприча каква су се то чуда десила уз помоћ молитви из Јеванђеља које се читају у цркви у Ставама, иако их у другим православним богомољама, ретко који свештеник користи.

“Долазио је један човек чија је ћерка имала тумор на мозгу од осам центиметара. Трећину су одстранили, али више нису могли да јој не би оштетили чуло вида, слуха… Онда су дошли на молитву Јелоосвећења (за болесне), која се одржава на сваких 15 дана, а некада и чешће. Након пар недеља, отац оболеле је донео нови снимак и тумора више није било – остала је само сенка. Дете је живо и здраво, иде у школу, и хвала Богу, добро је“, испричао је отац Марјан.

Kако каже, на молитве је долазила и једна жена са галопирајућим раком лимфних жлезда.“Након одређеног времена рак се смирио, а жена је још увек жива и здрава. Сличан случај био је и са једном госпођом из Осечине, која се после молитви такође опоравила, вратила се послу и добро је“, тврди свештеник. Молитва је разговор душе човекове са Богом, а дужност свештеника је да проповеда и помаже верницима. Ако има вере и наде, онда има и помоћи, али ако нема вере, ту онда има мало наде, каже отац Марјан.

“Многи су писали да ја лечим, али ја заиста ништа не лечим, ја се само молим, а Господ лечи и исцељује, и спасава. Ја се само молим, као посредник. Мислим да народ и долази, јер осети да свештеник жели да му помогне и да се у томе много труди. Да ли ће неко оздравити не зависи само од њега, или од тог верника, који се моли, већ од Господа највише… Има ту толико чуда да се забележи, али, Господу се молимо и он исцељује, а не ја“, истакао је отац Марјан који је рођен у Ставама где у сеоској цркви ради 38 година. Док смо разговарали са свештеником одлучили смо да останемо на служби која почиње у 17 сати. Имали смо нешто више од сат времена до почетка. За то време чули смо још невероватних прича…

„ОВДЕ СЕ ЧУДА ДЕШАВАЈУ“

Љубазна жена у малој кафани, где осим домаће кафе са ратлуком, “жестине“ и пива, нема скоро ништа друго да се попије, када смо је упитали да нам исприча нешто о овом необичном месту у које хрле верници, прво шта је рекла је – отац Марјан.

“У Ставе долази много људи, скоро сви они иду код оца Марјана. Он је и мени помогао. Многа деца су овде проговорила и многи се излечили“, рекла је ова жена која годинама ради у сеоској кафани и служи госте из целе Србије. Она нам је испричала да је имала пре неколико година јаке болове у пети које је “излечила захваљујући молитвама“.

Kако каже, онда је почела са молитвама кад год је имала слободног времена и то јој је “помогло да реши проблеме“. “Све то је истина. Али, то је само за оне који верују у његову молитву и поштују је. Многи јуди су се ослободили од болова,разних зла, ракова, деца су многа проходала и проговорила…“. У подножју планине Медведник на око 130 километара од Београда срели смо и Славољуба Срећковића, веселог 62-годишњег седог мештанина села Мајиновићи, од Става удаљеног пар километара, који нам је такође потврдио да се “у Ставама чуда дешавају“.

“Kод свештеника је долазила и једна жена са дететом које није говорило, али се чудо десило захваљујући молитвама. Kада су излазиле из цркве, девојчица која не говори, проговори и каже – ’мама ја сам жедна’, а мама паде на земљу. Много њих се излечило, али ја нисам школован да то могу да објасним“, рекао је Срећковић.

ГУЖВА У ЦРKВИ

Ближи се време литургије. Већ око 16.30 у Ставе су почели да пристижу аутомобили са разним регистарским ознакама, а међу њима, највише Београђана и верника из Ваљева. Паркинг испред мале цркве за неколико минута био је скроз пун. Звуци дрвеног клепетала огласили су почетак литругије и у 17 сати сви смо ушли унутра, а врата цркве се затворила. Отац Марјан почео је са молитвама. Међу верницима је било и деце, младих и старих, сви су се клањали, а служење је трајало сат и по времена.

За оне који не иду у цркву често, призор помало неуобичајен, јер је већина верника вршила дубоки поклон – клечећи, рукама и челом додирујући под, поново дижући се са земље и тако неколико пута. Велики поклони (метаније) најчешће се практикују за време великопосних богослужења, док недељом и празницима нису дозвојене, јер су то дани духовне радости због васкрсења Исуса Христа. Служба је завршена нешто пре 19 часова, а у месту Ставе, у подножју планине Медведник, мркли мрак. У селу као да више нема живе душе, осим верника, који су изашли из цркве.