Мило Ђукановић је на челу Црне Горе три деценије на овај или онај начин. Kад је он дошао на власт имали смо на власти Хонекера у ДДР и тек је следио пад берлинског зида, пад комунизма, распад СССР-а и грађански рат и распад СФРЈ. Све то делује тако далеко и „историјски“. Ђукановић је дошао на власт на таласу милошевићевске антибирократске револуције, да би у рату постао југословенско-српски патриота који мобилише војску на Дубровник. Kад је видео да Запад одлучује да слаби и руши Милошевића постао је његов противник и уместо просрпске црногорске опције постао је ултрацрногорска са честим изливима мржње према Београду и Србији. Наивнији су мислили да је то само лични анимозитет према Милошевићу али их је промена власти у Београду 5 октобра демантовала. Природан наставак те политике преузете од црногорских либерала је контраверзни референдум 2006 којим се Подгорица одвојила од Београда.

Kад год је требало нешто одрадити да би опстао на власти и да би имао подршку запада Мило Ђукановић је то одрадио. У једној Марићевој емисији Ћирилица из маја 2017. у којој сам гостовао је покојни Момир Булатовић рекао да су американци дали дозволу подгоричком режиму да шверцује дуван средином деведесетих. Услов је сигурно био отклон од Србије и Милошевића. После двехиљадитих је Мило одрадио све оно што се очекивало од њега – и одвајање од Србије и признање Kосова и улазак у НАТО. Да не говоримо о томе како је преко свог црногорског лобија кумовао променама власти у Београду кад год се то од њега тражило. Но после тога се чинило да је испуцао све карте и да више западу није ни битан ни потребан.

Но да би се и даље одржао на власти иако су се промениле гарнитуре у Вашингтону и Лондону он настоји да игра на карту „великосрпске агресије иза које стоји малигни руски утицај“. У том контексту је монтиран и „пуч“ којим се настојао обрачунати са опозицијом а одговорност за њега свалити на Београд и Москву. Но на западу који се мења (долазак Трампа и Џонсона на власт, Брегзит и сл.) има све мање подршке за ту вештачки конструисану русофобију и србофобију.

Kад ни то све није помогло он креће у ризичну операцију уништења СПЦ у Црној Гори. План му је био да убеди или примора старог Митрополита да постане патријарх црногорске православне цркве. Но литије су током зиме изненадиле све и промениле односе Мила и Митрополита. Епидемија короне вируса је спасила режим од литија али је донела друге невоље. Неки медији су чак објавили да је и сам Мило оболео од ове заразе. Ту су тамошњи људи, као и то што му је брат доживео тежак инфаркт протумачили као „опомену и казну Светог Василија Острошког јер се дрзнуо да удари на светиње“. Но очигледно је да је вероватно највештији и најлукавији политичар Европе који се држао у седлу власти више од три деценије почео да прави опасне грешке. После тога је са алибијем ванредног стања хапсио владику Јоаникија, свештенике и вернике који су хтели да прославе дан Светог Василија Острошког. Да не одустаје од свог наума говоре и последње изјаве да ће иако атеиста направити црногорску цркву са или без Митрополита.

Цела та ситуација опасно води Црну Гору ка унутрашњим сукобима а могуће и у грађански рат. Тако је Мило играјући на карту конфронтације са православним и српским живљем Црне Горе постао баласт свима. Пре свега западу где смо могли испратити више написа у утицајним медијима о подгоричком режиму у врло негативном светлу (ауторитарност, корупција, криминал и сл.) што говори да је Ђукановић пуштен низ воду од оних који су га некад подржавали. Унутар Црне горе је створио раскол, довео до тога да му делови странке откажу послушност и функционери предводе литије. Слично се десило и у полицији. Исто тако је заоштрио и односе са Србијом.

Све то је довело до тога да је и унутар ДПС и у структурама које подржава сазрела одлука да су потребне промене. А у Црној Гори једина промена може бити одлазак Мила са власти до краја године. Kако је изгубио подршку запада, а одавно је раскинуо са Русијом Мило покушава да се колико толико консолидује специјалним споразумом са Турском. Но то је како у овом моменту изгледа тек нешто више од потеза очајника. Уосталом као и хапшење владике Јоаникија. Тешко да ће моћи политички преживети такву коалицију против себе. Што би рекли у његовом родном Никшићу ипак ће последња бити Василијева.

Бранко Радун

Advertisements

1 KОМЕНТАР

  1. Neka, neka neka se vidi ko se igra sa Sv Vasilijem Ostroskim, sto ce docekati. Nista mu je sto ce otici s vlasti no sto ce otici ka izdajnik pravoslavlja, a zna se kad mu je trebalo kako je potrcao kod Patrijarha Pavle i kod Mitropolita Amfilohija.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here