Једном, давних деведесетих, пролазио сам поред српског села. Веома сам био жедан, а успут није било продавница. Возач и ја смо отишли ​​до оближње куће и затражили смо воду. Старија домаћица донела је бокал и питала је – одакле сам? „Из Русије“. Жена ме тада загрлила и заплакала. Рекла је да је 1944. године, када су Немце руски војници истерали из села, њена мајка клекнула пред наше војнике, обрисала им чизме сопственом косом и рекла: „Коначно сте стигли, чекали смо вас три године“.

Много година касније, на сахрани бившег председника Југославије Слободана Милошевића, служба обезбеђења сместила је све присутне новинаре иза ограде, како не би ометали пролазак колоне. Полицајац је погледао моју идентификациону картицу и одмахнуо руком: „Фотографиши, руски брате! Мислио сам да си неки Немац.“ У Пожаревцу ми показују брезов гај који су становници засадили у знак сећања на совјетске војнике који су погинули током ослобођења града: по једно дрво за сваког војника. Власник кафића у Београду, сазнавши да сам Рус, донео је на послужавнику велики комад торте и џиновску шољицу кафе: „Ово је на рачун куће, ја частим“. Таксиста у Новом Саду, довози ме до станице и одбија да наплати вожњу: „Како бих, без Руса ми уопште не бисмо постојали“. Не могу да кажем да се у Србији ово среће на сваком кораку, али, ипак, такви поступци нису ни реткост.

Према анкетама, 54% Срба подржава било какво деловање Русије, а 72% жели још интензивнију сарадњу са нашом државом, односно овде нас воле и поштују више него у било којој другој европској држави. Срби су глатко одбили да се придруже економским санкцијама ЕУ против Русије, за разлику од Црне Горе. Ипак, Србија тежи ка Европској унији и званични је кандидат од 2009. године, а неки њени политичари се залажу и за улазак у НАТО. Новинар „AIF.ru“ решио је да разуме: постоји ли будућност за руско-српско пријатељство?

„Купите наше јабуке!“

„Нажалост, и сама Русија ради недовољно“, каже шеф националистичке странке „Српска Десница“ Миша Вацић. „Чак и ја то признајем, иако сам отворени русофил и љубитељ и поштовалац ваше културе. Ви размишљате овако: о, Србија неће никуда отићи, нас тамо носе на рукама, треба да усмеримо своје напоре ка другим земљама, како би локални народ заволео Русе. И онда сте изненађени – зашто Срби гледају у правцу ЕУ? Да, у Србији 70% целокупне трговине је везано за Европску унију, два милиона наших гастарбајтера тамо ради и шаље новац у матицу. Ми смо мали, имамо само седам милиона становника. Ипак, нама је лакше да јабуке продајемо Кини или Јужној Америци него Русији. То овако изгледа – гомила провера, гомила инспекција, гомила докумената: да се убијеш док успеш да извезеш воће. Шта кошта богату Русију да овде изгради фабрике, купује наше производе и прима српску радну снагу на своје тржиште рада, да имају права као што имају и грађани Киргистана и Таџикистана? Тада би, наравно, сви заборавили на Европску унију. Увек сам уз Русију, љубав према Русима потиче од рођења. Али схватам да наши људи морају и да једу.

„Искоришћавају као робове“

Чак и српска омладина која се храни Холивудом, која више не разуме руски језик (као старије генерације које су га училе у југословенским школама), која више воли да комуницира са мном на енглеском језику, такође се благонаклоно односи према РФ. Последњих година дуплиран је број српске омладине која има позитиван став према Русији. „Није изненађујуће што су млади људи, који су се најпре дивили Западу, нагло променили своје мишљење“, каже Стеван Гајић, доктор политичких наука. „Западни политичари су раније тврдили: борили смо се не против вашег народа, већ против тоталитарног режима Милошевића и сада ће све бити у реду. Потом су уследиле отворене уцене од стране Европске уније и Сједињених Држава и унижавање нашег националног достојанства – Косово нам је отето. Млађе генерације су коначно схватиле да су нам Руси – прави пријатељи.“

Разговарајући на Тргу републике са групом студената београдског универзитета, једноставно ме преплавила атмосфера љубазности – свако од њих жели да ми објасни због чега воли Русију. „Још од детињства су ми родитељи говорили да су Руси наша браћа“, одушевљено каже 18-годишњи Кристијан Гораздовић. „Они су стали уз нас у Првом светском рату и помогли нам у борби са Хитлером. Шта је са Европском унијом? Србе тамо искоришћавају као робове – да перу судове у ресторанима за европску господу, да чисте улице за њима. Сада је 51% наших грађана против уласка у ЕУ, а само 9% је за ступање у НАТО блок. Какве смо ми будале били што смо сто година веровали у западне бајке. Надам се да ћете ви срушити Америку!“

„Научимо руски!“

…Али у ствари, и уз потпуно „русофилско“ становништво Србије, Русија не чини ништа како би извукла користи из такве ситуације, или бар да подржи оваква осећања. „Није ми јасно чиме се бави Културни центар Русије у Београду“, љутито говори 22-годишња Биљана Васиљевић. „Искрено сам желела да научим руски, тамо су ми рекли: имамо мало бесплатних места, мораћете да платите. Онда сам се одлучила за учење шпанског, јер су курсеви у Културном центру Шпаније, потпуно бесплатни. Разумем да Русија није дужна да донира оружје или нафту Србији. Али ако наши млади људи желе да знају велики руски језик, можда се може направити изузетак. Француска, Немачка, Велика Британија такве жеље подржавају и подстичу“. Цинично питам политичара Мишу Вацића – искрена љубав је лепа (не шалим се), али шта Србија може да пружи Русији осим њеног топлог загрљаја? „Војну базу у центру Европе“, мирно одговара Вацић. „И знам многе Србе који ће бити одушевљени, многи људи ће се осећати сигурније под заштитом руске војске. Логично, реакција Запада је јасна – зависимо од Европе због посла и финансија и санкције би нам моментално увели. Ако би Русија „осигурала“ и дала потпору српској економији, сви би поздравили ову одлуку. Да смо имали руску базу 1999. године, нико не би бомбардовао Србе.“

„Ако НАТО нападне, ми ћемо да вас бранимо“

…У београдском аутобусу возач упорно покушава да врати кусур јер сам му дао крупну новчаницу. Чувши мој акценат, пита: „Јеси ли ти Рус?“, „Да“, „Па, зашто ниси рекао, вожња је бесплатна.“ Србија није заборавила жестоке санкције Запада које су биле на снази против те земље у периоду од 1991-1995. Десила се катастрофа коју Руси не би могли ни да замисле. Ниво производње опао је за 62%, цене хране за месец дана (!) порасле су 3856 пута. Једном је човек од своје плате могао да купи само хлеб за своју породицу, а затим је изашао на балкон зграде и бацио се на асфалт. Природно је да нико не жели да се понови нешто слично – мала земља, као што је Србија, неће издржати конфронтацију са Западом. Иако љубав према Русима није нестала – штета је што смо ми на то заборавили. Јасно је да је војна база у Србији веома занимљив пројекат, али је мало вероватно да ће тај пројекат бити реализован сутра или прекосутра. Међутим, можемо купити српске јабуке и организовати курсеве руског језика. „И оружје нам продајте“, смешка се Миша Вацић. „А зашто вам треба? Ни са ким не ратујете.“

„Како зашто? А, шта ако НАТО нападне Русију, онда ћемо ми да вас бранимо“. Јесте добра шала, али ка ширењу и јачању руског утицаја у Србији одавно се треба озбиљније позабавити.

Balkanrus.com / Aif.ru/Георгий Зотов

Leave a Reply