На насловној страни оне ролне тоалет-папира, која се зове „Таблоид“, објављен је „позив“ за одлазак у некакав бој, уз напомену да „један пуцањ може да пробуди окупирану Србију“, и слику председника Александра Вучића поред тога.

Требало би да буде довољно сваком (а нарочито надлежним државним органима, тужилаштву пре свих) да схвати (и реагује, сходно овлашћењима и надлежностима) о чему се ту заправо ради, и да се кофа помија и бљувотина – што та назови новина одаувек и јесте – овај пут препунила преко сваке мере, и оне новинарске (иако то, о чему и како пише та помијара, никада и није било новинарство), и оне моралне (иако ту никада ништа, укључујући и власника и главног уредника и писца свих текстова, под својим или измишљеним именима, Милована Бркића, морално и часно није ни било), па и оне људске, схваћено у најширем смислу тог појма.

Милован Бркић, познат и као Милица Грабар, али и као још многи други „новинари“ сплачине зване „Таблиод“, под чијим измишљеним именима објављује своје опскурне и разних лажи препуне текстове, овај пут је прешао све границе, ако се тако нешто уопште и може рећи – јер за њега одавно никаве границе не постоје, а патолошка поремећеност његове личности одавно нема обзира ни према коме и ни према чему.

Болесна мржња коју испољава према председнику Вучићу и његовој породици, укључујући и малог Вукана чак, једини је уређивачки концепт и једина тема у сенкрупу од његове новине, али би требало да буде и довољан разлог да се Бркић подвргне стручном третману у некој од специјализованих медицинских установа, нарочито стога што се на сваком рочишту по бројним тужбама које су против њега поднете он брани тиме да има лекарско уверење које потврђује да са њим није баш све у реду.

Наравно, логично се намеће питање – како то да неко ко није нормалан, неко ко има умањену или трајно изгубљену способност здравог расуђивања и понашања (следствено томе – и пословну способност) – уопште може бити активан привредни субјект, односно власник неког предузећа, у овом случају новинског?!

Надам се да ће надлежни државни органи убрзо дати одговор на то питање, ако је тачно да је Милован Бркић болестан човек, да има психичке проблеме и да му је моћ здраворазумског промишљања трајно оштећена, као и да ће, уколико се Бркић ипак води као нормалан, почети да суде по закону за све његове изречене и написане лажи, увреде, претње, уцене, рекетирања, укључујући и ову, последњу – која недвојбено представља позив на убиство председника Вучића.

Оно што Бркић и његова, „независна и слободна“ кобајаги новина раде, само је огољена, булажњењима различите врсте пуна и икакве истине лишена верзија синхронизоване медијске кампање коју против председника Вучића, али и његове породице, воде тзв. „професионални“ медији, финансирани новцем којег је њихов власник, тајкун овдашњи и политичар у покушају, „часни, честити и препоштени“ Драган Ђилас покрао од грађана Србије у време док је био перјаница бившег режима. То што Ђилас и његова узданица, Мариника Тепић, кажу (заправо – слажу, а лажу чим уста отворе) колико-толико пристојнијим речима, Бркић и сви његови појавни облици сливени у септичку јаму од његове новине, додатно „оплемене“ гомилом будалаштина и увреда, најприземнијих и, мора се признати, врло болесних у сваком смислу, измишљотина – које онда покушавају да продају, иако им то и не иде баш од руке, јер – како неки медији наводе – новина налик последици дијареје, „Таблоид“, – налази се у стечају, због дугова, што је, верујем, само додатни разлог да Милован Бркић, и сви двојници кроз које се његова поремећена личност оглашава, до краја оголе своје праве намере и признају да им је Александар Вучић једина мета и да им он, и самим тим што је уопште жив, смета, па је, по њиховој умоболној логици, сасвим разумљиво и да позову на његово убиство.

Истине ради, то им није први пут, али је први пут то учињено тако да – био Бркић луд или не – не оставља никакву сумњу у стварне жеље и намере. мада намеће дилему – да ли је то само његова, и једино његова болесна жеља, или има још оних којима Вучић, жив, смета, а који не могу ту своју тајну патологију тако јавно да испоље као што то чини ималац уверења о поремећености.

Бркићев позив – да му се уплати новац, како би се „Таблоид“ спасио стечаја – да се дотакнем и тога у овој краткој анализи његовог психијатриског стања и статуса, показује да он, када је новац у питању, и није баш толико луд колико се (углавном на суду) прави, али показује и колико је безобразан и колико потцењује друге људе, желећи да их направи будалама које би требало да помогну „борцу за истину“, а заправо преваранту, хохштаплеру и ноторном лажову да настави да на страницама свог „Изметоида“ блати и вређа све оне који нису спремни да му плате рекет да о њима не измишља и објављује најгнусније лажи и увреде.

Да ли је Милован Бркић заиста луд?!

Зоран Ђорђевић

Leave a Reply