Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.
Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.
До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.
Све три династије испољавале су међусобну нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца”, па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.
Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме”, „Књаже и љубезни куме” – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!”. Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским” србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.
И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност.”). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.
Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства” – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.
У „Југославијама” односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.
Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.
Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?”, иако је образовање довршио у Нишу.
Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.
Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.