Наиме, он је изнео своје неслагање о повлачењу Пашићу и престолонаследнику Александру које они нису прихватили. Мишић је предлагао две варијанте војних операција.

Прва:”Ослањајући се на погодне положаје, пружити одлучујући отпор непријатељу” и друга:”Прећи на нови начин ратовања, односно на основу стања трупа и ситуације на земљишту, мишљења сам да пређемо на герилски начин ратовања и напустимо досадашњи распоред трупа.”

У четири наврата је покушао да оствари своју замисао.

“Боримо се за отаџбину без гаранције!? Гаранција су ови мученици који бране куће. Политички је, војнички и национални разлог да бранимо сваку стопу, а ми се повлачимо од Саве и Дунава без битке! Ове планине се испречиле као да би саме хтеле рећи:”Доста!Станите!” Зашто да се не окушамо? Не тражимо победу него да станемо, а тад ће и непријатељ стати. Дајмо доказа да смо искрвављени до срца кад сахрањујемо отаџбину. Најзад, нека ова борба буде последњи плотун јунаку кога у гроб полажемо!”

Уз Мишића је, у почетку, стао само војвода Степа Степановић, убеђујући остале команданте, на познатој седници Већа команданата у Пећи 17. новембра 1915. године, да је боље да се сви они, пре него што униште оружје, и пре него што својим рукама задаве Србију, подаве у Јадранском мору.

Идеје војводе Мишића нису прихваћене. Остала је дилема да ли је политика поразила стратегију из разлога што је више водила рачуна о томе шта ће рећи савезници него учинити непријатељ или су у питању други интереси које српска војна мисао није протумачила, јер је практично била умртвљена последњих 50 година. У историји ратова, до сада, још нигде није забележено да је војска једне земље напустила сопствену територију да би се након три године, опорављајући се и дооружавајући се у туђој држави, победоносно вратила у своју.

Извор: Историја Срба