Светски медији крајем прошлог века представљали су српски народ као убице и варваре, док су поједини западни интелектуалци овај стереотип користили да би Србе означили као дивље балканско племе. Тако су Срби доспели чак и у Холивуд, наравно, као терористи, ратни злочинци и мафијаши. У америчком филму “Миротворац“ ради се о босанском Србину Душану Гаврићу који жели да у зграду УН подметне бомбу коју је сакрио у ранцу, а главне улоге у овом филму тумаче Никол Кидман и Џорџ Клуни. Првобитно је филм “Миротворац“ требало да се снима у Загребу, али се од те идеје одустало, јер се режисеру није допала идеја да снима филм у држави чији председник износи антисемитске ставове. “Добородошли у Сарајево“ је филм у коме је главни јунак амерички новинар који покушава да из опкољеног Сарајева прокријумчари муслиманску девојчицу, а све се компликује када аутобус са муслиманском децом зауставе четници. “У земљи крви и меда“ свакако је један од најпознатијих филмова у ком су Срби приказани као негативци зато што је реч о првом филму који је режирала Анђелина Џоли. Радња се дешава у Сарајеву нешто пре почетка ратних сукоба. Муслиманка Ајла и српски полицајац Данијел плешу у сарајевском ноћном клубу када експлодира бомба коју су поставили Срби. У следећој сцени приказане су муслиманке које се налазе у аутобусу који их води у логор где ће их силовати Срби, а ту се налази и Ајла коју спашава Данијел, пошто је он син генерала ЈНА и самим тим управник логора. Вероватно, не и случајно, управо Данијелов отац, официр ЈНА, јесте главна и једина препрека њиховој љубави, а филм се завршава тако што Данијел убија Амлу, пуцајући јој у главу,  зато што сумња да је покушала да му смести убиство.

ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ ИЗГУБИЛИ ПОДРШКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА? 1

“Зауставите Србе. Одмах. Заувек.“, Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије “Њујорк Тајмс“, мај 1992.године.

“Водићемо против Срба рат-дипломатски, економски, политички, пропагадно и психолошки.“, Џејмс Бекер, државни секретар САД, јун 1992.године.

“Ово је борба између добра и зла а НАТО неће дозволити да зло надвлада.“, Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.године.

“Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.“, Џејми Шеј, потпарол НАТО, 1999.године.

“Срби спроводе терор и силују албанску децу.“, Бил Клинтон, председник САД у говору поводом 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону, априла 1999.године.

“Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“, Тони Блер, премијер Велике Британије, током агресије НАТО 1999.године.

ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ ИЗГУБИЛИ ПОДРШКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА? 2

“Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба. Ове недеље осморо. То је јасан напредак.“,Бернар Кушнер, шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, изјава за телевизију Франс 2, крајем марта 2000. годинe. Последњи пут Срби су на својој кожи осетили сличан терор нешто пре почетка Првог светског рата када су се аустроугарски и енглески медији утркивали ко ће више да оцрни српски народ. Ипак, данас се слободно може рећи да су Американци, као и сви они који их следе, оправдали ону стару Гебелсову “задатак пропаганде није да буде интелигентна. Задатак пропаганде је успех.“. Антисрпска пропаганда је имала за циљ да оправда бомбардовање Србије, али и да докаже да су Срби починили геноцид у Сребреници, те да је реч о злочиначком народу или дивљем балканском племену које прети да пороби читав свет.

Где су погрешили Албанци?

Одавно је познато да су косметски Албанци миљеници САД. Међутим, данас је ситуација нешто другачија него што се очекује: амерички магазин “Тајм“ уврстио је Рамуша Харадинаја, председника тзв. косовске владе, међу шест најтраженијих геополитчких бегунаца.

ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ ИЗГУБИЛИ ПОДРШКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА? 3

“Као комадант ОВК био је оптужен да је руководио мучењима и убијањима Срба, али га је, с обзиром на недостатак доказа суд УН ослободио 2008.године али и 2012.“, пише овај амерички магазин. Амерички магазин упозорава да Харадинај није суочен са правним изазовима само у Србији.

“Косовски парламент је 2015. одлучио да оснује специјални суд за ратне злочине ОВК са седиштем у Холандији,али који делује према косовским законима што се у великој мери сматра инструментом који ће помоћи стабилизацији балканске геополитике. “, наводи се у саопштењу листа “Тајм“. Није на одмет напоменути оно што је свима познато-Харадинај, на првом месту, а за њим и већина осталих представника Албанаца са КИМ, супроставља се оснивању Специјалног суда за ратне злочине ОВК. Неки тврде да је то из разлога зато што се ОВК борила за слободу, те никако не може бити речи о томе да је ОВК терористичка организација, док други тврде да се ОВК борила за (велико)албанску слободу, али и да си комаданти ОВК, а на првом месту Тачи, Харадинај и Весељи, ништа друго него ратни профитери. Међутим, свако ко је икада сарађивао или живео са Албанцима са Космета, зна да је реч пословним људима; Када је посао у питању Албанци не маре ни за какве поделе, а најмање за националане што је довело до тога да данас управо косметски Албанци постају првоборци Исламске државе. Са друге стране, Шпанија али и још четири европске државе(чувена европска петорка) одбијају да признају “Косово“ као независну државу.

ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ ИЗГУБИЛИ ПОДРШКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА? 4

“Није само Србија та која у којој се Харадинај суочава са правним изазовима. На захтев западних савезника и помоћу средстава ЕУ, косовски парламет се сложио да успостави посебан суд за ратне злочине са седиштем у Холандији, али који делује под надлежношћу Косова-корак који ће умногоме бити одлучујући за стварање стабилизације балканске геополитике. Тек сада када су оптужнице спремне, Харадинај и остатак албанске политичке елите са КиМ траже начине да зауставе истрагу. САД и ЕУ, које су водиле кампању бомбардовања НАТО-а против Милошевићевог режима, данас су бесне због онога што тзв. Косово представља као западне вредности. Можда Харадинај и његови савезници мисле да је Косово премало за бригу великих геополитичких сила, но, стварност је таква; Да би обезбедили мир, не могу да приуште себи да не маре за то.“, стоји у тексту који је објављен у америчком листу “Тајм“. Поред Харадинаја, на „Тајмовој“ листи најтраженијих геополитичких бегунаца нашли су се и свргнути каталонски лидер Карлес Пуџдемон, оснивач Викиликса Џулијан Асанж, имам Фетулах Гулен, који живи у САД и чије изручење тражи Турска, као и бивши грузијски председник Михаил Сакашвили, који политички делује у Украјини. Харадинај се не може сврстати у ред политичких бегунаца, јер се ради о човеку који је починио најстрашније злочине над српским, албанским и неалбанским цивилима на Космету. Са друге стране, бивши комадант оперативне зоне “Дукађин“, односно Рамуш Харадинај, бивши грађевински радник који је својевремно трбухом за крухом отишао у Швајцарску, данас је један од најбогатијих људи на Косову и Метохији. Косметски Албанци, нарочито они са подручија Метохије, тврде да се на Космету не може продати ни килограм брашна, а да од тога не профитира Рамбо, тј. Рамуш Харадинај. Његов отац, Химли, наводно је био истакнути комуниста, а неки тврде и сарадник “Титове Удбе“, па се многи данас труде да објасне Харадинајева зверства, нарочито над албанским цивилима са КиМ, тиме што је његов отац био истакнути Југословен, па косметски Албанци нису имали поверења у Рамуша Харадинаја, те се он потрудио да уклони све оне Албанце који му нису веровали не би ли доспео на чело ОВК, тако што их је прогласио нелојалним Албанцима, односно Југословенима. Својевремно, Харадинај је био најмоћнији Албанац на Космету. Током 2003.године обављао је функцију председника тзв. косовске владе, а потом поднео оставку и отишао у Хаг где је два пута  “доказао“ да није крив за оно што га терете. Судећи по ономе што је изјављивао током 2002. године, а што се и данас може прочитати у појединим албанским медијима, наводно од малена му је усађено у главу да су Срби окупирали “Косово“, што је њега навело на мисао да их мора победити. Но, ту је изоставио чињеницу да је служио војску у Пироту,где се посебно истицао, али и да је навијао за “Партизан“, јер су, како он сам тврди, тамо играли фудбал и Албанци. Но, Албанци му највише замерају због тога што је својевремно изјавио да је “Косово земља Срба, али не и Србија“, али и да се не либи да говори на српском језику, иако је својевремено убијао оне Албанце са Метохије који су говорили српски. Ипак, након што је ухапшен прошле године на основу српске потернице његова популарност је знатно порасла, па је постао премијер тзв. Косова. Ипак, ако бисмо занемарили косметске Албанце, очигледно је да је бивши миљеник САД, Рамуш Харадинај, као и сви они који га следе, пао у немилост, односно од хероја се претворио у жртву. Но, Албанци свих ових година нису губили време-свим силама су се трудили да докажу да су жртве српског терора, тако што су се трудили да се бар једном недељно на “косовској“ државној телевизији, РТК1, прикаже емисија о некој од жртава “српског терора“, али и праве репортаже, организују изложбе и трибине у част оних који су погинули у име (велико)албанске слободе.

ДА ЛИ СУ АЛБАНЦИ ИЗГУБИЛИ ПОДРШКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА? 5

Ипак, Срби би требало да имају у виду да се прилике у свету у мењају. Можда је коначно дошао тренутак да се сетимо свих оних који су се жртвовали да бисмо ми данас били слободни. Можда је дошао тренутак да се гласно сетимо оних  момака, тек пунолетних, који су своју младост оставили на југословенско-албанској граници, односно у бици на Кошарама и који би то за нас учинили опет, тако што ћемо открити споменик у њихову част, снимити филм о њима који ће гледати они који ове године пуне осмнаест година, таман онолико колико су имали момци када су погинули у бици на Кошарама. Не би било на одмет посетити Старо Грацко, једно од најлепших села на Космету, село где је 14 српских жеталаца изгубило живот, а где и данас остају и опстају њихове мајке, сестре,супруге и кћери којих се сетимо тек сваког двадест и трећег јула. Не би било лоше ни сетити се оне деце које су рањена у Гораждевцу, док су у Бистрици тражили спас од летње жеге. Требало би да се запитамо где су родитељи малог Душана из Грачанице кога су убили Албанци док је куповао пљескавицу; А друштво пећких гимназијалаца и студената из “Панде“? Сигурно је неко од њихових школских другова и професора расположен да нам говори о њима и њиховим дечијим несташлуцима. Не би било лоше ни обратити се свим оним Србима који су изгубили своје домове током Мартовског погрома 2004.године, јер нам они, сигурно, могу рећи много тога што не знамо, већ само претпостављамо. Наравно да не треба заборавити ни оне који сваке године организовано одлазе да посете Ђаковицу и Мушутиште не би ли упалили свеће и обишли гробове најмилијих, но, никако им се не да зато што их Албанци или хапсе, или каменују српске аутобусе. Но, они ипак не одустају. Можда је дошао тренутак да говоримо о свим  оним Србима који не одустају од Космета. Истини за вољу, неко ће рећи, могло се о томе и раније говорити. Могло је, наравно, но, данас постоји могућност да причу о Србима са Космета остатак света саслуша, уместо да само чује. Познато је да је Европска Унија привлачна многима баш зато што инсистира на поштовању људских права, демократских вредности и владавини права. У срцу Европе, тамо у Србији, негде на Космету, у двадесет и првом веку, живе људи који у пет поподне закључавају врата, плаше се да купе нови шпорет или гарнитуру јер “не знају кад ће им неко покуцати на врата“, као и они који под пратњом одлазе у посету остацима гробова и цркава, али никад не стигну да положе свеће и цвеће, јер бившим комшијама и пријатељима, Албанцима, то смета, па док ови покушавају пронаћи гробове најмилијих  на неком разурешном православном гробљу, Албанци около парадирају са заставама ОВК, носећи транспаренте на којима пише да су  Срби злочници и убице, објашеавајући да се зато плаше да их пусте да обиђу порушене гробове и цркву, док се у међувремну труде да преостале Србе што више заплаше, тако што их хапсе, пљачкају и уништавају им имовину. Ко зна, можда је дошао тренутак да се чује друга страна приче или, што би народ рекао, открије друга страна медеље. Шушка се и да косметским Албанцима није намењена незавиност, већ аутономија у оквиру Србије, наравно, само под условом да се окрену против Милошевићеве политике. Ко зна, можда су мало више љути, јер су изиграни.Но, нас то не треба да занима; Тамо где они губе, ми добијамо. Можда је баш сад тренутак да проговоримо, јер ако ми то не учинимо, неће се родити онај који ће то чинити уместо нас.

Мина Ћурчић

Извор: vidovdan.org

loading...