Наша народна умотворина: Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг – можда никада није била примеренија актуелном друштвеном тренутку у Србији него што је то данас.

Када то кажем, не мислим на оне симболичке трагове, исказане пословицом, већ мислим на разноразне трагове/доказе који почињу да се показују/доказују у овој одлучној борби против организованог криминала, коју је држава Србија, предвођена председником Александром Вучићем, бескомпромисно повела.

Не мислим ни на оне трагове/доказе који показују нечије мане у карактеру, навике, пропусте у кућном васпитању или томе слично, већ на оне који доказују нечија кривична дела – почев од пљачкања грађана Србије кроз сумњиве и незаконите послове, до небриге, издаје и жртвовања државних и националних интереса зарад личних привилегија и моћи (карактеристично нарочите за припаднике бившег режима, тајкуне и стручњаке опште намене који ни о чему не знају ништа), као што мислим и на оне који су, очигледно само декларативно, били – колико до јуче – саборци на путу опоравка и васкрса Србије, сарадници Александра Вучића у борби за другачију, бољу, просперитетнију и напреднију Србију.

Када то кажем, не мислим, заиста, на она четири јахача Апокалипсе (Ђилас, Тепић, Обрадовић и Јеремић), који већ месецима, преко својих „независних и објективних“ медија, јавни простор затрпавају најгнуснијим и морбиднијим увредама, лажима и измишљотинама – уперених превасходно против Александра Вучића и његове породице, као што не мислим ни на сијасет умишљених и сујетних назови експерата за нешто, тзв. „независних интелектуалаца и аналитичара“ који су на платном списку некаквих чудних организација, неретко међународних, звучних назива – које се баве свим и свачим осим оним што им је регистрована делатност. Не мислим ни на оне остатке и фронцле онога што себе назива некаквом опозицијом, на те неке и некакве лидере неких и некаквих партија, покрета, савеза и организација, који своје чланство могу избројати на прсте обе руке, а који свој изборни резултат, збирно, сви заједно исказују као – 0,(…нешто). Свима њима грађани Србије су на свим изборима одржаним од 2012. године јасно рекли шта о њима и њиховима „плановима, програмима и пројектима“ мисле. Тако ће бити, сигуран сам, и на изборима који нам предстоје – наравно уколико се ти „храбри борци за демократију и људска права“ уопште усуде да на изборе изађу.

Када то кажем, мислим, пре свега, на траг оних који су – управо захваљујући Александру Вучићу и његовом поверењу у њих (њих – такве какви су били) – стигли дотле докле су стигли, стигли да постану нешто, иако, нажалост, једновремено – нису стигли (можда објективно нису ни могли, мада сам склонији да поверујем у то да нису хтели, чак ни покушали) и да постану неко.

Неко ко има част, поштење, оданост и за кога реч – верност – није само вербална форма, него суштина. Неко кога неће понети таштина, нити ће му лично постати важније од општег и заједничког. Неко ко не говори једно, мисли друго, а ради треће, при чему му ни четврто, па ни пето, нису мрски и страни. Неко ко није склон да све друге потцени, а себе прецени. Неко ко заиста и у сваком тренутку разуме истинску поруку и поуку речи бесмртног Његоша: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.

У Србији нема снега, осим оног вештачког, на скијалиштима и можда нешто мало на планинским врховима – али га, ипак, има довољно да се покаже свачији траг. И покаже, и докаже. И траг, и корак. Нарочито онај који је начињен са намером да буде невидљив.

Зоран Ђорђевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here