Кад не би био онако неубедљив, и кад добија и кад губи, вероватно би Кристијан Шмит био прва звезда балканског цунамија октобар-новембар 2021. Али он, по оној Лењиновој „корак напред, два корака назад“, наступа као сенка.

И, вероватно, он и Ангела Меркел која га је послала знају да иде напред – ка демонтирању Комшића и решавању „хрватског питања“ у Босни и Херцеговини. Тако гледано, оно што је он доживео у Савету безбедности УН у Њујорку јесте непријатност, лична, али ако сте дисциплиновани Немац и играте деведесет минута без опуштања – не осећате се пониженим.

То би се ваљда у ово доба могло означавати као успешна дипломатија.

Америчко дисциплиновање

Не знам да ли ће се у тако шта моћи подвести „булдожеризација“ Габријела Ескобара, специјалног изасланика САД за Западни Балкан који иде около, прети санкцијама и састаје се са опозицијом, а онда их одмах сутрадан пријављује како слушају њега – и спремни су да то што им он каже употребе као опонирање „недсициплинованим“ властима Републике Српске и Србије.

Али, у српским политичким играма у последњих двадесет година не постоји тежи камен око врата од „америчке помоћи“. Бедније је, наравно, звати у помоћ Европску унију, али „слушати“ Американце – то је и за вештог политичара саморањавање.

Грађани Србије, у збиру гледано, немају неупитно мишљење о својим властима, напротив, али нa Американцима и њиховим вредностима (НАТО, америчка демократија, амерички поглед на међународне односе, њихов економски утицај) – сем неколико министара, дела невладиног сектора, медија које одржава генерал Петреус – политички употребљиво мишљење се не може подићи.

Наравно да слушање „друге стране“ није издаја само по себи – издаја подразумева систематско чињење против своје заједнице, али флертовање са америчким преговарачима се показује погибељним чак у Македонији.

То је толико отужна подршка да ни Зоран Заев није могао да подноси. А човек се баш примио, а имао је и зашто.

Они ти додају некакав уцењивачки материјал против твојих политичких противника – и досољавају, досољавају док добри народ не поклекне, онда те устоличе па си обавезан да „враћаш дуг“ и дајеш, дајеш, дајеш… А они ти обећавају како ћеш ући у Европску унију. И не мењају обећану награду без обзира што је Унија огласила да од тога нема ништа.

И – кад дође тренутак истине, бићеш бачен побеснелом чопору, без трунке зазора. Америка подразумева да ћеш да умреш за њу! И да ћеш бити срећан што ти она даје тако велику шансу! Како се зовеш није важно. Заев, Тачи, Комшић… да не набрајамо и наше.

Амерички уређивачи Западног Балкана одлучили су да не дају своју визу Аљбину Куртију. Онда су му мало пустили и причу о стану од 400 хиљада евра у Норвешкој!? Није ваљда, дечко, да ти стварно мислиш да си Америци важнији од тоне хероина? Од грама!?

Ако не послушаш око безвезних ствари као што је „Заједница српских општина“, сутра ћеш се осмелити и за важније ствари. А да би се суочио колико је бесмислено позивати се на изборе, оживе полумртве опозиционаре.

„Игре Аљбина Куртија са дијалогом са Србијом, деградирајући га са дијалога о признавању на чисто технички дијалог, који Србија поздравља, као и јадни наступи Куртија, Османијеве и Гервале на међународним форумима се користе да се покаже како је Косово некад било колевка организованог криминала и корупције и ништа више“, митраљира по косовском врху до јуче скрајнути Скендер Хисени.

То отвара и ствари о којима се ћутало „у име више ствари“. Тако ће пред Куртија бацити проблем Мирсада Куртешија из Обилића који има „седам брата, а ниједан не ради“. Ти људи нису имали право објаве својих проблема у јавности. Велика сила не брине о малим људима. А сад ће локалне лидере питати: откад су ти Куртешији почели да схватају да „нису Руси криви, Американци су“. И неће им се допасти што то кажу.

Досад су ћутали, подизали споменике Клинтону и Олбрајтовој, а сад су нашли да пукну… Кад читав свет пуца у коронократији.

„Старе приче“

Јесте, корона има и својих добрих страна. Не да се контролисати. Робље ће имати све мање хлеба и слободе, и због све безобзирнијег пљачкашког удара ИТ-банкарске глобалне олиграхије неће моћи да издржи да и даље буде послушно.

Пошто нестаје потпкупљене средње класе, нема на коме да се одржава овакав капиталистички поредак. Тако сва та машинерија шкрипи и заглављује се у центру, а камоли у „четвртом свету“. Зато више нико нема жеље ни снаге да се у Савету безбедности заузме за „грађанску демократију“ у некој Босни и Херцеговини, за коју већина конгресмена и не зна је л’ на Балтику или на Балкану.

А и ова два подручја знају због Руса.

И сад се на заседању Савета безбедности баци тек по неколико реченица „старе приче“ да се не помисли да сви мисле као Руси и Кинези. И – гласање. На обострану договорену корист. Консензус, како и приличи СБ УН.

Један наш мудри аналитичар се сетио: видите, то што високи представник више није службено лице које се препознаје у СБ УН и што није могао извадити из фасцикле папире са својим великим мислима (које је неколико дана раније објавио Гардијан) и читати у оној финој кружној сали – није важно, јер извештај иако није прихваћен – постоји, те ће бити на столовима многих моћних људи! Генијално.

Ови људи зараде сваки цент. Замисли да се тога сетиш! Да ће Американци имати на столу папир у коме пишу страшне ствари које они сваки дан говоре.

Па, то би измакло и Шерлоку Холмсу.

Још би опаснији био тај папир да не постоји, а да је Кристијан Шмит садржај потајно испричао Бакиру Изетбеговићу пред његов пут за Анкару. Тајип Ердоган би имао да чује бар нешто занимљиво.

Овако, кад је Бакир почео да прича о злом Србистану, уморном султану је једино остало или да приспава седећи, што је Џо Бајден увео као велику моду у савремену међународну политику, или да позове неког аскера из свог обезбеђења да слуша смора из Сарајева, а он да шмугне у суседну собу где га чека његова ханума са најдражим унучетом.

Слалом чудеса

Али, то није крај аналитичарским супер-достигнућима у овом заиста изузетном тренутку за ово што је Запад преименовао у Западни Балкан.

Аналитичаре ваља пратити, да би се видело да никавог пута овде и нема. Све је то – причам ти причу. Али то привлачи већу пажњу од самих догађаја. И занимљивије је.

Тако, нешто што себе назива IFIMES (Међународни институт за блискоисточне и балканске студије из Љубљане – али нису то Словенци већ не баш претерано замаскирани бошњачки тинк-тенк), налази да су „предсједник Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗБиХ) Драган Човић, као и званична хрватска политика, таоци Русије, која маестрално користи хрватску финанцијску зависност од Русије“.

Таоци Русије! Маестрално! Стигла Русија и до бошњачких аналитичарских вијуга. Али тако да ни Руси неће себе препознати у својој супер-моћи.

И ту није крај домишљатости љубљанских аналитичара који се позивају на неке такође анонимне аналитичаре, а који „сматрају да је Република Хрватска политички ближа Русији него САД.“

Ма, и у Кремљу се на ову новост упалила црвена сијалица! Како они то нису приметили? А ни Американци?

Е, а како је то достигнуто?

„Република Хрватска тренутно најјаче везе има са Француском помоћу које осигурава своју позицију унутар ЕУ. Преко Француске Хрватска пласира своје (дез)информације против Босне и Херцеговине, плашећи чланице ЕУ наводним ‘исламским тероризмом’, који је наводно присутан у БиХ.“

И? Мора се даље пратити овај невиђени слалом чудеса.

„Човић и Додик су под патронатом Русије потписали споразум и дефинирали своју дјелатност ‘против унитаризације БиХ’, у ствари потписали су договор на основама споразума из Карађорђева из 1991. године између Слободана Милошевића (СПС) и Фрање Туђмана (ХДЗ). Без обзира на руско наоружавање Србије, аналитичари сматрају да Република Хрватска има јачу зависност и везе са Русијом, него Србија.“

Е, ево нас код Милошевића!

Пошто умњаци из IFIMES-а, ипак, не верују да у хрватским и српским главама има и грам мозга, те Србима и Хрватима ни случајно не може пасти на ум да они нису задовољни стањем у којем живе и да им за толико није била потребна Русија, прича иде даље:

„Опција формалног стварања тзв. Хрватске Републике Херцег-Босне (ХРХБ) преко изборног закона је немогућа мисија и за Хрватску и Русију. Сваки оружани сукоб у БиХ би зауставио хрватски туризам, који има више од 20 одсто удјела у БДП-у те државе.“

Није за ову памет немачка радња враћања Хрвата у систем. Зато се не треба изненадити ако се за који месец нађе да је Кристијан Шмит, у ствари, радио за КГБ кад је Путин оперисао у Дрездену.

Аналитичарска тарапана

Сад још да видите све о „подмуклости“ Турске, која Бошњацима извлачи столичицу испод ногу:

„Позивање Турске од стране српске и хрватске политике да се укључи у рјешавање кризе у БиХ је на трагу сукоба Турске са САД и Турске са ЕУ. Управо таква Турска одговара српској и хрватској политици, али превасходно Русији… Циљ српске, хрватске и руске политике је управо увлачење Турске у договоре без САД и ЕУ и/или еутаназирање турске политике према БиХ у циљу лакше подјеле БиХ.“

Ови баш не верују у моћ Бајденове Америке!

Овако лоше о њој не говоре ни из Северне Кореје.

Има и ту заокрет: „Подршка БиХ која је јасна и која долази од САД, Велике Британије и најјачих чланица ЕУ није директно везана за тзв. пробосанске снаге, оне су продукт ранијег односа, а данас су продукт руског разбијачког дјеловања према БиХ.“

И, на крају: „Посебно је забрињавајући однос исламског свијета према БиХ (и они!), али прије свега непостојање директне комуникације ‘пробосанских снага’ са најјачим западним лидерима, који би јасно и директно стали у одбрану БиХ, а не само закључцима кроз систем УН и унутар институција ЕУ, који у суштини ништа не значе, осим декларативне подршке.“

У свој овој тарапани аналитичари из IFIMES-а нису регистровали и да Теодор Мерон (91) одлази из Хага. А око тога се могло свашта „дорадити“. Јер, овај амерички правник на месту судије Резидуалног механизма за кривичне трибунале је сад, „како је саопштено из Механизма, о овој својој одлуци обавестио генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша, као и председника Механизма – Кармела Ађијуса.

Судија Мерон ће тако после 20 година рада у Хашком трибуналу, као судија и председник суда, од 17. новембра напустити Хаг. Мерон је био четири пута биран за председника Хашког трибунала за бившу Југославију.“

Ето, Хашки трибунал је имао више среће од Сједињених Америчких Држава – Мерон је за Бајдена младић, иако је више од деценије старији. А он сада напушта фронт одбране „грађанске опције“. Куда иде овај свет?

Ето и Трибуналова свећа се гаси. И колико год делује блесаво, ова љубљанско-бошњачка папазјанија није без основа.

Убрзавање ствари

Процес опадања бриге Запада за „болесника на Миљацки“ је очигледан. И, она није нека промена политике него промена односа снага. Реалност.

У све то лепо су се уклопила два изненадна потеза у Берлину.

Прво је немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер донео одлуку да одликује Гидеона Грајфа због његовог доприноса проучавању Холокауста, а онда је Кристијан Шварц-Шилинг, који је био и високи предстваник у БиХ, послао писмо „изражавајући огорчење“ – на шта је врховна немачка установа одложила додељивање признања заказано за 10. новембар у Тел Авиву.

Грех Грајфа је што је као први човек Независне комисије за сагледавање сребреничких догађаја резултат истраживања сажео у реченицу: „Као Јеврејин ја знам шта је геноцид – Сребреница то није“.

Значај Шварц-Шилинга је што је Немац и код њега – и екипе која је гајила глобални мит о „сребреничком геноциду“ и толико уложила у тај пројекат – та Грајфова изјава би могла зауставити процес у којем би Сребреница служила да се затамњује Аушвиц, иако су број мртвих у Сребреници извођачи радова у Аушвицу постизали за неко мирно поподне.

Изгледа, ако преузмемо IFIMES-ов ток мисли, да су Руси узели под своје и Немце, све до председника.

Али, ето и Орбана, који се све чешће види као гробар Уније – у Бањалуци.

У полуприватној посети. Виктор Орбан са министром иностраних послова Петером Сијартом у кафани у Лакташима са Додиком и премијером Републике Српске Радованом Вишковићем.

Пре два дана Кристијан Шмит био је код Орбана у Будимпешти. Све се убрзава на све стране.

У игру је одједном упао и писац чувеног нон пејпера од кога се Босна тресла – Јанез Јанша. Састао се, изненада, рекло би се, с Додиком у Љубљани. „Територијални интегритет и поштовање постојећег уставног поретка, водећи рачуна о истим правилима за све, темељ су за суживот њених народа и решавање тренутних дилема. Будућност је у пуном суверенитету БиХ и чланству у ЕУ“, написано је на званичном налогу премијера Словеније.

Он је све рекао у нон пејперу, ово је само отаљавање дневне обавезе.

Ово иде и неће скоро стати, али… да се вратимо ми у тврду реалност. Јачу од политичких дриблинга.

Јесу Кинези и Руси све утицајнији у међународним односима, али то већ говоре и генерали из Пентагона. Ту кукање Изетбеговића и Куртија изгледа као обзирно шапутање на ветрометини Антарктика. Нема ко да те чује и да вичеш у мегафон. Јер, мењају се и релације у свету. Све што је изгледало „нормално“ пре две-три деценије сада је подложно и новом опису и промени.

Тако је то са међународним односима у којима су они који су себе звали „међународна заједница“ изгубили добар део моћи. Као у великим речним сливовима када ударе кише па се после вода разлије и раздрма старе забране, а који се нису и не могу ојачавати.

Правиће се нови.

Слободан Рељић

Leave a Reply