Визијом једног човека Београд је добио најпрометнији мост у бившој Југославији. Пут од идеје до реализације изградње „Газеле“ био је трновит. Градоначелник Бранко Пешић имао је мали градски буџет за тако амбициозан пројекат.
Савезна и републичка влада нису хтеле да финасирају мост са шест трака, ЈНА није хтела да уступи земљиште на Аутокоманди. Очекивало се коначно расељавање нелегално подигнутог насеља Јатаган-мала. Ипак, од 1965. до 1974. године док је столовао у Старом двору, поред „Газеле“, изграђено је десет километара ауто-пута, прокопан је Теразијски тунел, урађени су подземни пролази на овом тргу.
Ада Циганлија је постала уређено купалиште, а подигнути су Хала „Пионир“, СРЦ „25. мај“, „Пинки“, „Олимп“, Музеј савремене уметности… На крају његовог другог мандата завршена је изградња Палате „Београђанка“, а започета изградња Западне и Источне капије Београда.
Како је Бранко Пешић обезбедио паре за све ове пројекте?!
У три речи – био је мангуп! И то прави, градски.
Поред природног шарма и финих манира, главно „оружје“ су му били сок од јабуке и малине.
„Иако је био чест гост кафана, није пио алкохол од 1954. године. Био је преке нарави, волео је да се побије, па је због каријере одлучио да пије искључиво сок од јабуке и малине“, за Урбане стране прича Лазар Пешић, Бранков син.
Када би за своје идеје био одбијен од савезних и републичких институција, новац за пројекте је тражио у београдским фабрикама. Престоница је 60-их година имала четрдесет озбиљних индустријских гиганата. Свакодневно је обилазио фабрике, разговарао са тадашњим руководствима, али обећани новац је био мали.
Променио је тактику, одлучио је да примени „кафанску дипломатију“.
Са конобарима је увек био у „дилу“. Келнери су знали, ако се те вечери пије црвено вино, њему би сипали сок од малине, а ако би пили бело вино, он би у чаши имао сок од јабуке. И тако је он напијао „главоње“, а онда их свеже памети убеђивао да вишак новца улажу у изградњу „Газеле“, „Пионир“, тунел, подземне пролазе… Малигани су одрадили своје. Пешић је као шахиста, хладне главе матирао све редом.
Додатне три милијарде
Као најтврђи орах важила је војска. ЈНА није пуно марила што је кроз Београд требало да се изгради модеран ауто-пут. На простору данашње петље на Аутокомади, код Топовских шупа, 1967. године налазиле су се старе касарне и логор. Генерал Иван Гошњак је Пешића истерао из канцеларије, када му је овај понудио 43 хектара земље у Макишу, а да армија напусти плац од 10 ари који је на траси будућег пута.
„Тражио је додатне три милијарде динара. Те паре градска каса није имала, па је тата прибегао лукавству. На једном пријему, испред холандског краља и краљице гласно је хвалио Тита, како му он помаже око изградње престонице. Маршалу је било мило како овај лепо говори о њему, па му рече, ‘шта год ти треба, ја ћу ти помоћи’“, присећа се Бранков син Лазар.
Већ сутрадан Пешић пише писмо, у коме указује потребу за изградњом главне магистрале преко војног логора. У увијеној форми је саопштио свој разговор са Гошњаком. Тито, свестан да је пред иностраним званицама обећао помоћ, узвраћа писмо у коме каже да је све сређено.
Најтврђи на парама је био Едвард Кардељ. За Београд није хтео ни динар да да. У то време, Београду је била потребна нова мрежа за напајање града. Стара инфраструктура је била дотрајала. Међутим, Кадељ је стопирао све. Кажу да је наредио да се Београду не да ни динар за то. Пешић, стари лисац, знао је где Кардељ живи на Дедињу, те позове свог човека из „Електродистрибуције“. Одлучи се за малу, али веома опасну смицалицу.
„Тата је у тајности наредио овом човеку из „Електродистрибуције“, да намерно сваки дан по два-три сата, искључује струју у кварту где живи Кардељ. Његова супруга Пепца се због тога нервирала. Звала је и жалила се тати. А он као наивно, говорио да је систем стар, да мора да се мења, а да Град нема пара за то. Пошто су у Кардељевом комшилуку биле резиденције амбасада, СФРЈ није смела да се брука. Паре су обезбеђене, а Београд је добио нову електро-мрежу“, објашњава Лазар Пешић.
Према речима његовог сина Лазара, Бранко је био најпоноснији што је за време његове власти изграђено чак 86.000 станова! За тих девет година, Београд је са 680.000 порастао на 920.000 житеља. У то време другови и другарице, поготово они на положајима, добијали су новоизграђене некретнине. Међутим, Пешић је живео скромно у приземној кући у Цара Душана 106, коју је наследио.
Легендани градоначелник важио је за изузетно скромног човека. Овај Земунац није имао службеног возача, секретарицу… На пијацу је ишао сам. Возио је свог „пежоа 504“ и „опел аскону“, са којима је често знао да успут вози своје суграђане. Београђани су били толико слободни да су га звали на кућни телефон, а нису се устезали ни да му закуцају на врата. Тражили су посао, упуте за болницу или да регулише нешто у суду или општини.
Поред кафана са коцкастим столњацима, Бранко је волео спорт. Када је ушао у године играо је стони тенис. Али само у пару. Пешић је био навијач Црвене звезде. Ипак, бокс је био највећа љубав. Чак је и очеву кафану дао на коришћење једом клубу. Кажу, имао је „оловне песнице“. Једном је изударао двојицу силеџија који су на улици давили милиционера.
„Сећам се да је у Земуну, док је био председник општине, заштитио девојку коју су малтретирала четворица насилника. Тројицу је нокаутирао, док је четврти успео да побегне. Сутрадан, после батина, претучени насилници су дошли у његов кабинет да се извињавају“, присећа се Лазар Пешић.
„Како сад да те вадим из затвора?“
Познати српски књижевник Брана Црнчевић био је одличан пријатељ са Пешићем. Често се дешавало да га овај вади из затвора због вербалног деликта. Црнчевић је по кафанама знао да жестоко критикује поједине другове на високим државним функцијама. После једне пијанке и изласка из притвора уз помоћ градоначелника, Црнчевић је отишао до једних новина и јавно у интервјуу обећао да више неће пити.
„Када је прочитао чланак, тата је позвао књижевника и почео да виче на њега. Како сада да те вадим из затвора. Овако сам те правдао безбедњацима, да си се напио и да ниси имао појма шта причаш“, присећа се Лазар Пешић.
Пешић је због свог шарма био омиљен у друштву. Знао је да се шали на туђ, али и на свој рачун. Цениле су га многе личности из јавног живота. Студио Б, Битеф, Фест и Бемус су основани у његово време и с његовим благословом.
За његов 50. рођендан, тадашња елита, уметници, књижевници, глумци, инжењери поклонили су му јединствену књигу са посветама. Међу потписницима су били Бата Живојиновић, Десанка Максимовић, Мира Ступица, Оливера Катарина, Душко Радовић, Љуба Тадић, Петар Лубарда, Милена Дравић, Драган Николић, Чкаља, Павле Вуисић – прича Лазар, показујући на странице пожутелог албума.
Курир / Урбане стране