У јануару 1804. године јањичарске старешине – дахије, почеле су „сечу кнезова“ – убијање највиђенијих вођа српског народа, у покушају да спрече побуну против њиховог зулума.

Подаци о томе колико је људи тих неколико дана почетком 1804. године убијено, се разликују. Неки наводе цифру од око 70 народних првака, док има оних који тврде да је мртвих било више од 150. Међу првим жртвама били су кнез Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин.

Kо су били људи који су наредили овакав покољ и изазвали бес народа?

  • Дахије су биле вође јањичарских јединица у београдском пашалуку. Њих четворица – Аганлија, Kучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су, након што су убили претходног пашу, поделили земљу међу собом и фактички владали независно од власти у цариграду. Заједничку власт су вршили из Београда, сами су убирали порезе, судили и убијали по сопственој вољи – објашњава историчар Станислав Сремчевић.

„Вода га донела, вода га однела“
Занимљиво је да глава Аганлије никада није пронађена. Према предању, њу је у Дунав испустио човек који је требало да је опере и припреми за ношење у Београд.

Ипак, Срби за овим нису много жалили, а зато што се причало да је Аганлија дошао као чамџија Савом из Босне, у народу је настала изрека: „Вода га донела, вода га однела“.

Терор који су дахије завеле трајао је више од три године и незадовољство народа било је огромно. Зато и не чуди што је међу становништвом – трговцима, старешинама, али чак и неким Турцима који су живели на простору Србије, почело да се говори о организованом отпору.

Вести о уједињењу потлачених стигла је до дахија. Плашећи се већих немира, они су наредили погубљења виђенијих Срба широм пашалука, нарочито оних који су се већ истакли у борби против јањичара.

Овај потез само је убрзао избијање побуне. На Сретење, на Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије која се касније претворила у Први српски устанак.

  • Након почетка буне, дахије су се успаничиле. Тражиле су помоћ од околних турских великодостојника, али нико није желео да им изађе у сусрет. Треба нагласити да су они били отпадници од власти султана Селима ИИИ, тако да помоћ нису могли да траже од Цариграда и тако су могли да се ослоне само на своје јединице – истиче Сремчевић.

Смрт на Ади Kале
После месеци отпора и борби по пашалуку, а нарочито око Београда који је био под опсадом, дахије нису имале другог избора него да побегну на дунавско острво Аду Kале које се налазило код Kладова.

У покушају да умири Србе, из Цариграда је у августу као изасланик стигао Бећир-паша који је имао султаново овлашћење да убије сву четворицу дахија. Тако они нису успели да избегну казну за своја злодела.

  • Бећир-паша је наредио локалним турским командантима да дозволе устаницима да убију дахије. Према историјским изворима, то је учинио Миленко Стојковић, командант и касније српски војвода. Он је са својом четом отишао на Аду Kале, пронашао кућу у којој су се дахије скривале и након жестоког отпора успео да их убије –
  • прича Сремчевић.

Одсечене главе Kучук Алије, Муле Јусуфа и Мехмед-аге Фочића однете су у Београд како би се сви уверили у њихову смрт, а касније и у Цариград.

Ипак, буна није утихнула. Борба за ослобођење је настављена и заправо је сама била увод у велики рат за слободу који ће Срби војевати деценијама до потпуне победе.

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here