„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“ – Иво Андрић, ‘Мостови’

Одувек сам себе сматрао грађанином. Грађанска мисао прожимала је сваки тренутак мог живота. Редовно сам посећивао скупове и протесте по Београду, од оних културних до оних политичких, имајући у себи осећај да мењам свет на боље. Много позива сам и за данашњи скуп добио.Позиви за данашњи скуп били су веома жестоки и обавезујући, много је ту било набацаних речи тек онако да заголицају машту и убеде човека да се прикључи верујући дасе бори на страни добра. Нико не може да остане равнодушан када добије позив да протестује против ‘рушења’, ‘непоштовања уставног поретка’, ‘комплетних идиота’, ‘фантомки’, ‘багера’… Организатор намерно користи овако грубе речи потпуно извучене из контекста не би ли привукао што већи број људи на протест и признајем и ја сам се упецао на прву лопту и решио да узмем пиштаљку и запутим се на протест.Позвао сам цимере(још увек живе хвала Богу) да крену са мном, употребивши већ отрцане флоскуле о грађанским протестима сви су одлучили да крену са мном. На питање зашто је протест баш данас, на радни дан, а не за викенд кад би нас било више одговорио сам изненађено па како не знаш данас је годишњица. ГОДИШЊИЦА! Баш та реч мења све…

Да ли су икада жута патка, Јанковић, грађанска иницијатива обележавали и друге годишњице. 25. Април је годишњица, годишњица рушења, годишњица заиста, годишњица рушења за коју нико није кривично ни политички одговарао… На данашњи дан пре 18 година срушен је Жежељев мост. Мост који је спајао Нови Сад са Петроварадином, Београд са Суботицом, преко њега је ишла и међународна пруга. Где су Јанковић и остали који се куну да им је стало до тога да нас заштите, где су они који се куну у правду и владавину закона, где су да обележе ту годишњицу, где су нема их. Зашто их нема можда их не занима толико или имају селективан осећај правде. Владе других земаља који финансирају невладине организације у нашој земљи, могу по нашој земљи да руше без икакве бриге да ће их те исте организације осудити јер их управо они финансирају, док наша влада не може да сруши оређени број приземних објеката да би на том истом месту саградила солитере. Па ваљда има неко да објасни да је то срушено да би се направило нешто веће и боље. Док финансијери протеста, који су несумњиво са запада, руше по нашој земљи без икакве гриже савести и без икакве идеје да направе нешто, већ да остану само рушевине после њих.

Зато данас нисам са њима да протестујем, него ћу остати кући у тишини да се сетим неког лепшег времена када нисмо сањали наше мостове већ смо преко њих могли физички да прелазимо, неко лепше време када сам могао сам да доносим закључке шта је исправно ашта није, шта је добро а шта није, а не да ми то натурају којекакве невладине организацијеи заштитници грађана од којих нема ко да нас заштити. Када буду исправили неправду коју су њихови финансијери нанели мојој земљи и мом детињству тек онда ћу им ја помоћи у њиховој борби. У ствари они се ни не боре због тих срушених објеката и до њих им није стало, већ морају да оправдају паре које добијају са запада па измишљају да су они револуционари, борци за правду, а у ствари су само несрећни људи који за живот зарађују машући репом и шенећи пред газдама са запада, па им се никада ни нећу прикључити.

Аутор: Миов Јоцкић

loading...