Српска православна црква и верници данас, 27. јануара, славе Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и просветитељу.

Свети Сава се слави као заштитник школе, учитеља и ђака. Рођен је 1169. године у Расу као најмлађе дете великог српског жупана Стефана Немање и његове жене Ане. На рођењу је добио име Растко.

Малог Растка васпитавали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дете, брзо је научио да чита и пише. Иако су га припремали за будућег владара Растка световни живот није занимао, већ је интересовање показивао за духовне вредности.

Једном приликом на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао.

Задивљен причама о лепоти Свете горе, донео је одлуку која ће му потпуно изменити живот – решио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао да рачуна на родитељски благослов, одлучио је, баш када су родитељи решили да га жене, да побегне с монасима.

Сломљен од бола, Стефан Немања одмах је послао потеру за сином. Растко се налазио у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русик), где је под претњом обећао Стефановим људима да ће се наредног дана вратити у двор. Али, легенда каже да су светогорски монаси, на Растков предлог, прибегли лукавству – спремише богату трпезу и вино, па гониоци после обимне вечере заспаше. Мимо манастирских прописа, дотадашњи принц се замонашио и узео име Сава. Тако је Сава остао у манастиру, где се ревносно молио, учио и служио.

После кратког времена, прешао је у грчки манастир Ватопед, такође на Светој гори, где је наставио строги монашки живот. За то време у Србији, после првог очајања, Стефан Немања се помирио са синовљевом жељом. Често му је слао новац, да би му у манастиру било удобније, али је он све делио сиромасима или светогорским манастирима.

У међувремену, док је Сава на Атосу живео мирним животом, у отаџбини је дошло до неслоге између његове браће Вукана и Стефана. Незадовољан Немањином жељом да млађи Стефан буде наследник престола, старији Вукан кренуо је да војском оствари своје право. Сукоб се завршио на бојном пољу у корист Стефана, земља је опустошена, а народ осиромашио.

Сава одлучује да после двадесет година привремено напусти монашки живот и допринесе учвршћивању и напретку српске државе. Са посмртним остацима свога оца, који је умро 1199. године, Сава долази у Србију и над њима мири своју завађену браћу, а оца поново сахрањује у Студеници.

После измирења браће, на Стефанову молбу, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српске државе. Наредних осам година Сава ће бити игуман овог средњовековног храма. За то време је писао и преводио српске списе, поучавао браћу и просвећивао народ. У Студеници отвара прву школу српске писмености и школу за свештенике и калуђере – постаје духовни вода и устројитељ српске државе.

У пределу Такова, на Савинцу постоје два извора у самом кориту реке Дичине, од којих је један при обали. По предању, ту је долазио Свети Сава, па су извори њему посвећени и по томе се земљиште око тих извора прозвало Савинац, а доцније се тако прозвало и насеље које је ту основано.

У стенама су рупе за које се верује да су отисци ногу коња на ком је дошао Свети Сава. Предање каже да је било Богојављење кад је Свети Сава ту дошао први пут и на светињи осветио водицу. На том месту, код једног великог дрвета, преноћио је кнез Милош када је ишао на Љубић и заветовао се да ће, ако победи на Љубићу, ту подићи цркву, што је касније и урадио.

Народ из тог краја верује да ти извори, чија је вода млака, топлија него вода Дичине, има моћ да лече очне болести, главобољу и грозницу. Обичај је да жене долазе о младим данима да се купају, а после купања се у извор баца сребрни новчић. Особито је здраво купање ноћу уочи младе недеље. Неки болесници дођу увече уочи младе недеље, буду у цркви и на служби, павају у црквеној кући, купају се ноћу и изјутра у недељу присуствују служби у цркви.

Химна Светом Сави

Свечана песма испевана током 18. века у славу Светом Сави, најстарија је химна у Срба. Написана је на црквенословенском језику и имала је четири строфе.Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а после тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Корнелије Станковић, после светосавске прославе у Бечу 1858. године.

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

Пошто је култ Светог Саве дубоко заживео у нашем народу, турски војсковођа Синан-паша је 10. маја 1594. године на београдском брду Врачар спалио Савине мошти, мислећи да ће Савин култ нестати.

Међутим, догодило се управо супротно, а поштовање и љубав коју српски народ изражава према овом светитељу крунисано је велелепним храмом, највећим у Европи, на месту спаљивања моштију.

Кад загрми

Постоји и веровање да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ретка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној песми „Почетак буне на дахије“. Исто тако постоји и веровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину.