Многе куће у Србији Ђурђевдан славе као крсну славу, али за овај велики хришћански празник везује се велики број обичаја и народних веровања које поштују и којих се придржавају готово сви.
Успомену на Светог Ђорђа, односно Георгија, сваког пролећа евоцирају сви хришћани – и православци, и католици, свако по датумима свог календара. Kод припадника православне вероисповести тај дан је 6. мај, док је код католика 23. април.
Ово је празник за који се везује велики број народних обичаја, магијских радњи и веровања, а људи највише призивају и најснажније се моле за здравље, плодност и заштиту, а обичаји и веровања Срба у вези са Ђурђевданом су у народу свакако постојали и пре него што су примили хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником, верује се, преузео улогу неког старог српског божанства плодности и његовог празника.
Ђурђевдан се, такође, сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су: Плетење венаца од биља, умивање са биљем, купање на реци.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“.
„Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се умијте водом за здравље, сигурност и љубав
Ујутру се сви редом умивају водом: деца – „да буду здрава као дрен“, девојке – „да се момци грабе око њих“, старији – „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“ – сваки према својим потребама и жељама.
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.
Негде су се млади љуљали на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебно је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице…), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају.
Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак„, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће – обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу, па песма, смех и забава трају и до поподневних сати.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава„, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Kаже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „безбоништву“.
Под победом коју је свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Kонстантина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.
У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.
Некада су на овај дан хајдуци напуштали сво своје јатаке и места у којима су проводили зимски период и наново одлазили у шуму на заказано место да отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.