Пандемија, која у неком облику дефинитивно постоји, пролази. Неће се вратити, све док некоме не буде тако одговарало. Економске последице се јављају, с њима ћемо се тек борити. Како ко и колико дуго, видећемо.

Мене ипак брину друштвене последице. Хоћемо ли живети у свету од два метра размака? У свету где је вибер пожељнији од загрљаја? Где се поздравља лактом? Где се осмех назире кроз маску уместо да блиста на сунцу? Где је кашљање горе од жуте траке? Где се седи за различитим столовима у кафани? А, све ради “здравља”, због којег пристајемо на све?

Звер има нагон да преживи. Човек има потребу да живи. Велика је разлика. Не могу и нећу ради избегавања било које дијагнозе да бирам живот без живота, јер веће и црње дијагнозе нема.

Од почетка овога, поштујем нека правила, већину њих – али, ништа маске, рукавице и срања. Рукујем се, јер се поздрављам са човеком, а не (потенцијално) ходајућом заразом и када тако почнем да размишљам, престаћу да постојим.

Можда никада нећемо дочекати да наука створи свет киборга из СФ филмова. Можда ћемо ти киборзи постати сами, одричући се једне по једне црте људскости, једне по једне емоције?

Јер, опростите, мени емоција нису ни аплауз у 8 ни канцоне са терасе – мени је емоција када погледам комшија Пупику у очи и кажем “Живели”. И, да, знате оне досадне, који исправљају и кажу “уздравље, живети се може и на апаратима”?

Може, али ово време показује и да се може не живети и без апарата. Јебем ти то.

Томо Ловреновић

--

Leave a Reply