Она је наш најбољи неурохирург. Живот је посветила медицини. Целу себе даје, како својим пацијентима, тако и својим студентима којима несебично преноси своје огромно знање.

Њена каријера вредна је сваког поштовања.

Питам је када је за њу лично али и за српско здравство било најтеже,

„Деведесете су биле најтеже. Санкције, рат… Кад се сетим да смо улазили у операцију анеуризме у мозгу (проширење крвног суда) са једним клипсом. Кад се сетим како су локални фармацеути продавали фамилији… и ми онда гледамо снимак па кажемо – донесите нам полукриви, прави и коси клипс а ја ћу гледати да искористим један а да ова два вратите… То се граничи све са научном фантастиком. Ја се сада питам одакле ми смелости… тад да уђем у салу. Али избора није било“, каже у ексклузивном разговору за Курир др Даница Грујичић, редовни професор Медицинског факултета у Београду и начелник Центра за неуроонкологију КЦС.

„Сећам се када сам у кеси за ђубре са Ургентног центра, јер тамо је морало све да има због рањеника, носила инфузије јер овде на одељењу нисмо имали. А 1999. година… Оно бомбардовање… Е ту сам тек огорчена. А постала сам огорчена тек каснмије када сам схватила до које мере је подмукло све то што сте урадили“, прича др Грујичић.

Како је било бити хирург деведесетих са платом од три марака? Како бити лекар тада кад нема основних ствари у болници? Како…?

„… А шта да радите? Да пустите да пацијент умре? Мир и бег сам налазила управо у сали. То је нечији син, брат, мајка… И онда замислите – а шта да је неко мој сад ту. Кад уђете у салу приватни проблеми и бриге остају напољу. Ако нисте у стању да се потпуно посветите пацијенту када уђете у салу онда не треба да будете хирург. Пацијент заслужује ваш максимум у том тренутку. Немате права да му дате мање…“

Подвлачи да људи морају да знају да није све као у америчким серијама.

„Ма какви… Као један лекар решава све? То није тако. Ви морате да имате тим. Мој тим су антстезиолози, радиолози, хирурзи, сестре, патолози, дијагностичари, физијатри, медикални онколози… Ја имам сјајан тим“.

Посвећеност раду и пацијентима пренела је на људе са којима ради.

„Имам камере на одељењу, на ходницима. Премотавала сам рецимо синоћ од 11 увече до 7 ујутру. Моји техничари и сестре који су били дежурни били су буквално на ходнику све време. То значи да су на сваких 10-15 минута обилазили пацијенте. Без тога ја бих била нула хирург. Тим је тај који мене омогућава да ја будем славна и успешна.“

Истиче да циљ сваког доброг лекара, професора, мора да буде да остави иза себе наследнике у послу који ради.

„Иза себе морате оставити млађе колеге који сваке године освајају све већу технику. Шта то значи – Ја сам отишао у пензију и нико не зна да оперише осим мене?! Па ја бих таквом одузела пензију. Ви имате обавезу, без обзира на малу плату, да обезбедите наследнике у одређеној медицинској области јер припадате овом народу. Нисам ја сигруна, да сам нпр у Америци, да бих завршила неурохирургију. Можда бих терала овчице… Не знам шта бих била. Можда бих била неговатељица, списатељица… Мене је ова земља одшколовала.“

С друге стране др Грујичић истиче да би лекари и медицинске сестре у Србији требало да буду више плаћени.

„Не може се живети од лекарске плате. Ево мени други колега одлази у иностранство. И то сјајан неурохирург… И буквално ми се плаче због тога, јер не могу њему и сличнима да помогнем. Он конкретно има троје деце а он и жена имају наставничку и докторску плату.“

Др Грујичић посебно истиче да се мора, на неки начин, разграничити ко и шта може да ради у лекарској пракси.

„Ако ви радите једну операцију тумора на глави годишње, ви то не смете да радите па макар и у приватној пракси. Једна годишње?! Онда вам треба одузети дозволу. Приватна пракса је стварана деведесетих када је лекарима плата била три марке. И тад је требало толерисати што раде и приватно и државно. Али данас је то недопустиво. Или нек ради у државној или у приватној пракси. Али плате у државној морају да се повећају јер су сада срамотно мале. О сестрама тек да не говорим…“

С поносом каже да има елитни тим са којим ради али да у једном нема компромиса.

„Или ће хирург радити као што ја кажем или неће бити код мене. Они који раде са мном су елита. И бино је рећи да ми данас имамо боље услове за рад од многих клиника у Европи.“

Присећа се како је то било када је са 25 година дошла на ову клинику.

„Ја сам тачно знала, да не смем себи да дозволим, да дођем у ситуацију да ми неко сутра каже – Ти то не можеш да радиш. Молим?! Па ја бих га разбила сад… Али ми то нико није рекао тад.“

Према пацијентима је увек и до краја отворена. Ипак, не жели да их оптерећује једном ствари.

„Пацијент вам или верује или не верује. Ја увек отворено говорим шта пацијенту може да се деси од компликација. Значи буквално од тога да пацијент може да умре од сваке операције до тога да може све да буде супер. Једино штедим пацијенте, посебно оне са малигним тумором, са причом о прогнози. То им не говорим. Иначе, знате ли које породице вам праве највеће проблеме – оне породице које доведу пацијента у веома лошем стању. Оне у којима брат и сестра не могу да се договоре ко ће да дође по мајку по пет дана… Е такви који нису гледали и бринули о својим најближим вас критикују, тужакају… А такви од нас лекара очекују чудо.“

Причали смо и борцима са Кошара, о НАТО бомбардовању 1999., српским генералима осуђеним у Хагу, Сребреници…

Напомиње да сваку жртву треба поштовати али наглашава да у Сребреници није било геноцида.

„То је био ратни злочин, али геноцида није било.“

За њу је генерал Владимир Лазаревић јунак.

„А то што је осуђен, он је осуђен на политичком суду. Шта је требало? Да Срби пристану да иду на клање као у време Јасеновца? Не прихватам да су генерали који су бранили нашу земљу зликовци.“

Посебно емотивно говори о српским војницима који су бранили Кошаре.

„Кнедла ми је у грлу јер ми за те јунаке нисмо знали. Рекли су нам да није било копнене инвазије. То је лаж. Ноторна лаж. Овде је 1999. направљена еколошка катастрофа због бомбардовања. Сад кад ми дође неки представник НАТО ја бих га најрадије избацилаи шутнула у задњицу. То је таква агресија била – срам их било. Поред терориста ОВК било је и некоилико хиљада припадника албанске регуларне војске. И онда је НАТО дошао као трећи ешалон, бесни јер нису могли да прођу поред 200 наших момака. Борци са Кошара су хероји. Они су били спремни да дају живот за своју земљу.“


Петар Латиновић

loading...