Мали Марко Симић би имао 22 године, али је 1999. године, тада двогодишњи дечак, погинуо од НАТО бомбе усред Пазара, у очевом наручју! Страдао је и његов отац Владан!
Пузали ка излазу
Оног дана, Владан и Марко изашли су да прошетају, свратили су до Дејанове и Владанове продавнице ауто-делова у центру Пазара…
НАТО бомба, испаљена са авиона, пала је у 13.35… Погодила је стамбену зграду у центру града, месару, продавницу ауто-делова… Погинуло је 11 Новопазараца, а 12 је повређено…
У тренутку када је пала бомба Владан је у рукама држао малог Марка…
- Био сам у стану, на трећем спрату. Кад су се чули авиони, потрчао сам ка ходнику… Онда је пукло, нека сила повукла ме је ка прозору, одлетео сам увис, тек после сам видео отисак ципеле на плафону… Улазна врата завршила су у кухињи… Био је дан, а пао је мрак, пузао сам ка излазу, онда се са степеништа скотрљао у неку рупу – прича Љубинко Сретеновић, коме је гелер тешко повредио врат и дан-данас му је десна рука скоро непокретна, не може главу да окрене…“ – испричао је раније за Курир Марков стриц, а Владанов брат Дејан.
Драгомирка Биорац (39), новинарка, кренула је накратко до куће… Кад су се чули авиони, утрчала је у улаз зграде у Улици Стевана Немање.
Обновљена зграда
- Николи тек четири године, Наташи девет, Марији осам, осташе деца без мајке, ја без супруге… Рана жива и данас, исто као и првог дана… Шта да мислим о онима који су то урадили… Жалије ми је било када је десет дана после погибије, из „Нолита“, где је била запослена, стигло решење о престанку радног односа – прича Родољуб Биора.
Зграда у центру Новог Пазара, погођена бомбом 31. маја 1999, обновљена је. На трагедију подсећа само споменик испред, на њему имена 11-оро страдалих.
- Волели бисмо да се вртић у Новом Пазару назове именом нашег Марка, да тако сачувамо успомену на злочин – каже Марков стриц Дејан.
Брат погинулог Пантовића – МОЈ ЂОРЂЕ ЈЕ ТРЕБАЛО ДА СЕ ЖЕНИ
Мој брат Ђорђе погинуо је овде, у месари, на радном месту… Имао је 24 године, планирао је да се те јесени жени… Рана непреболна док смо живи, и ја, и мајка Драгица, и наш отац Србољуб, и сестра Марија. Зашто, питамо се све ове године, када у близини нема војних објеката, када је касарна скоро два километра одавде, али они су сила, они могу да раде шта хоће, да убијају, бацају бомбе – каже Марко Пантовић.
З. Шапоњић
