Иако су наши стари знали да Немцу никада не треба веровати, данас многи Срби сматрају да би Хитлер, који није поштовао ниједан међународни споразум, из неког разлога поштовао потписани „Протокол о приступању Југославије Тројном пакту“ из 25. марта 1941. године. Зато се данас Срби чуде својим прецима што су пучем и демонстрацијама из 27. марта 1941. године одбили да буду немачко робље и топовско месо и да мирно чекају да их Немци збришу са лица земље.
Не само да су Срби знали намере Немаца да потпуно униште српски народ у Првом светском рату и да су томе сведочили, већ народно неповерење према Немцима досеже много дубље у прошлост, када је Аустријска империја водила у 17. и 18. веку ратове против Турака, којима су се Срби свесрдно прикључивали. У тим ратовима Срби су увек извукли дебљи крај, народ је страшно страдао, а због издаје Немаца (тј. Аустријанаца) дошло је и до две велике сеобе Срба из 1690. године и 1739. године у којима су читави српски крајеви остајали потпуно пусти од турских зулума и одмазди.
Не треба помињати и политику Аустријских царева од 18. века да у српској Панонији, Славонији, Барањи, Бачкој, Срему, Банату константно насељавају Немце „Donauschwaben“ (који су пре Другог светског рата били најбројнија мањина у нашој земљи), а и друге народе Мађаре, Словаке, Русине, Чехе, па чак и Каталонце из Шпаније како би смањили одувек постојећу српску већину преко Саве и Дунава и како би Србе постепено елиминисали и асимиловали у Немце или (касније) Мађаре.
На пример када је Аустрија желела поново да нападне Османску империју под царем Јозефом II Хабзбуршким (1764-1790), који је притом ценио и протежирао младог композитора Моцарта, и да отера Турке и наш део Балкана прикључи свом царству, Аустрија поново почиње да придобија српско становништво за ту акцију. План је био да се од локалних Срба створе добровољачки одреди „фрајкори“ или „freikorps“, под немачком тј. аустријском врховном командом, који би читав рат водили за Аустрију.
Срби се масовно прикључују добровољачким одредима „фрајкорима“, учествују у рату за Аустрију али и под командом капетана Коче Анђелковића отпочињу свој устанак 1788–1791 у Шумадији и Поморављу који се назива „Кочина Крајина“. У том устанку и фрајкорима учествовали су многи знаменити будући јунаци попут Карађорђа Петровића, Алексе Ненадовића, Младена Миловановића итд. Није ни чудо што је Вук Караџић касније записао: „Од Кочине крајине и Срби ратовати умеју“.
Међутим, оно што је кључно у овој епизоди јесте да су Немци тј. Аустријанци буквално сваки договор са Србима издали и да су Срби ту били само топовско месо. „Кочина Крајина“ и Аустро-турски рат су пропали, а Срби су због тог устанка и поверења у Немце страшно страдали. Турци су капетана Кочу Анђелковића и његове људе све од реда набили на колац у Текији, на Дунаву.
То је довело и до тога да кнез Алекса Ненадовић за сва времена закуне Србе да никада не верују Немцу. Како пише у мемоарима његовог сина проте Матеје, кнез Алекса је напуштајући Бачку рекао аустријским војним властима који су га подсетили на његову заклетву аустријском цару:
.
„Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина са слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује…то Србину кажем, а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати, и сваком“.
Без обзира не све ове научене и ненаучене историјске лекције, данашњи Срби, за разлику од својих предака, не само да Немцу верују, него добар део и осуђује своје претке што и они 27. марта 1941. године нису Немцу Адолфу Хитлеру веровали!