Иако су им током читавог живота на дохват руке били лим, гвожђе, чекић, маказе и други алати, брачни пар из Лесковца, Верица и Драган Валчић, нису ни сањали да ће обоје после завршених факултета постати лимари. Али, непредвидиви токови живота навешће их на пут којим су корачали њихови преци

Драган је по струци дипломирани инжењер машинства, а још као дечак помагао је у породичном послу оцу Божидару, лимару, не слутећи да ће лимарски занат бити оно што ће и његову децу, Милоша и Мају, одшколовати и извести на прави пут. Верица је завршила Економски факултет и као дипломирани економиста запослила се у фабрици за производњу прикључних пољопривредних машина „Пролетер“, где је радила као финансијски руководилац. Нажалост, након 25 година рада Верица остаје без посла. „Иако нисам ни слутила да ћу пензију дочекати као лимарка, овај занат ми није стран. Отац ми је био ковач, универзални мајстор. Још као дете сам знала шта су чекић и наковањ. Радила сам у фабрици која производи плугове и тањираче, док је свекар држао лимарску радњу коју је наследио од оца Милана као део породичне традиције. Управо је супруг Драган поред оца научио клонферски занат, како се већ традиционално назива ова занатска делатност“, поручује Верица. „Знамо шта су пенкало и нотес, али добро знамо и шта су чекић и наковањ“

Лимарску радњу „Валчић“ основао је давне 1905. године Драганов прадеда Милан и од седамдесетих година прошлог века није мењала своју локацију у чувеној Нишкој улици у Лесковцу. Премда је у том периоду било преко четрдесет лимарских радњи, данас само лимарска радња породице Валчић, окружена модерним бутицима и урбаним животом, пркоси на истом месту говорећи о вихорима прошлости и периоду занатства. Производи су аутентични, налик онима још из тог периода. Радња поседује разноврсну металну галантерију. Све се ради ручно на машинама за сечење и савијање лима које нису мењане годинама. Тренутно највише траже ћунке, а у сезони ајвара добро се продају пећи бубњаре за печење паприке или боље речено „кубићи“, како је старина називала ове уникатне пећи. „Знамо шта су пенкало и нотес, али добро знамо и шта су чекић и наковањ“

Добар лимар био би и Веричин и Драганов син Милош који зна да ради све у радњи, али он је плави мантил и црне маказе својих предака заменио белим мантилом и финим хируршким инструментима. Дипломирао је на Медицинском факултету у Нишу и сада као доктор медицине завршава специјалистичке студије гинекологије и акушерства. Нада се да ће ова 2021. година бити година у којој ће славити свој положени специјалистички испит из ове медицинске гране. Путем белог мантила пошла је и њихова ћерка Маја, која је након завршених студија фармације и стицања звања магистра фармације, наставила своју академску каријеру као докторанд Технолошког факултета. Деца ових супружника су јако поносна на све своје награде и резултате које су постигли током студирања, али њихов највећи понос су њихови родитељи који су без момента оклевања оставили по страни своје факултетске дипломе и окренули се познатом ставу народа: „Све, све али занат…“. Лимарска радња која је одшколовала ова два здравствена радника одувек је била место свих њихових почетака, место где би делили са родитељима све своје успехе и неуспехе и место које би их стално подсећало на поштење и звук чекића који њихов отац и даље са пуним ентузијазмом држи у својој руци. Па и данас када су они одрасли људи на прагу оснивања својих породица и даље грле своје родитеље на том истом месту док им препричавају свој радни дан. „Знамо шта су пенкало и нотес, али добро знамо и шта су чекић и наковањ“

„Ми смо једна занатска породица која је постигла све у животу својим радом. Иако моја деца неће наставити породични посао, супруга и ја ћемо овде радити докле можемо, ова радња је више од моје куће. Радом одржавам и своју физичку кондицију, али што је још важније, многе моје муштерије постале су и моји пријатељи. Пример смо да и од занатства може лепо да се живи“, наводи Драган, лимар са факултетском дипломом.

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here