ВОЂА националистичке популистичке странке Шведске демократе Џими Акесон прогласио је победу десничарског блока на изборима одржаним у овој земљи током протеклог викенда, док је премијерка Магдалена Андерсон признала пораз и затражила да буде разрешена дужности.
Иако су партију која је актуелни победник избора грађани дуго бојкотовали због њених корена у неонацистичком покрету, последњих година демократе су стекле подршку због чврстог става према криминалу и имиграцији у време када се у земљи бележи скок оружаних напада и другог насиља.
Ови избори изазвали су земљотрес у шведској политици, а о њиховим могућим последицама за „Новости“ пишу сарадници Института за европске студије, Алекса Филиповић и Јовица Павловић.
Алекса Филиповић, докторанд Санктпетербуршког државног универзитета: Гласови за ново лице друштва
БАУК десног популизма се шири Европом. Овако би се можда шаљиво могао прокоментарисати изненађујући успех партија десног центра на изборима за шведски Риксдаг, и то у земљи где традиционално деценијама доминирају владајуће коалиције левих партија, предвођених социјалдемократама. Шведска је направила од себе „бренд“ као земља друштвеног благостања, са јаким системом социјалне и здравствене заштите, традиционалне толерантности и прогресивности, која је у потпуности отворена за имиграцију.
У стварности, слика је другачија – у последњих двадесет година, политика отворених врата, коју су социјалдемократе готово фанатично заговарале, донела је низ проблема шведском друштву – пораст насилничког криминалитета, напрезање система социјалне заштите и здравства, неинтеграцију имиграната у шведско друштво, и око 35 одсто становништва нешведског порекла у земљи од 10 милиона. Расправа о спрези неинтегрисаних имиграната и горе наведених последица, дуго година се сматрала за табу тему у шведској јавности и нису се нудила конкретна решења за нарастајуће проблеме.
Међутим, несумњиви победници ових избора, десно-популистичка партија Шведске демократе, заснивала је своје изборне кампање у последњих 15 година баш на јавном истицању ових проблема.
За партију чији су неки од оснивача биле контроверзне фигуре попут Густафа Екстрома, ветерана 11. добровољачке СС дивизије „Нордланд“, ови избори су били дуг пут за њено прихватање као легитимне политичке опције и од стране грађана, и од неких других партија које су већ вољне да их виде као потенцијалне коалиционе партнере. То је пре свега остварено заслугом младог и харизматичног Џимија Акесона, који је 2005. године преузео кормило странке и покренуо изузетну кампању „ребрендинга“ и умекшавања идеолошке позиције Шведских демократа.
Уколико је десно-популистичка партија наишла на и те како плодно тле у земљи-бастиону прогресивне политике, партије левице и левог центра широм Европе би требало да извуку лекције из тога – наиме да почну не само да отворено разговарају о све бројнијим проблемима који прете њиховим земљама него и да понуде конкретна решења у корист њихових грађана, а не у корист њихове наднационалне идеологије.
Јовица Павловић, политиколог, сарадник Института за европске студије: Сви сад хоће сарадњу са Акесоном
ПАРЛАМЕНТАРНИ избори у Шведској одржани су у недељу, 11. септембра, али се и даље са сигурношћу не може тврдити које ће странке формирати нову владу. С једне стране, ту је могућа коалиција странака умерене и радикалне деснице, које су – према резултатима пројектованим на основу 96,48 одсто до сада пребројаних гласова – освојиле 175 од укупно 349 посланичких места, односно таман довољно мандата да заједно формирају већинску владу.
С друге стране, уколико и даље непребројани гласови – они пристигли из руралних предела Шведске и из дијаспоре – измене тренутно очекивани исход избора, може доћи и до коалиције зелених и левих странака, односно до владе предвођене водећом Шведском социјалдемократском партијом (108 мандата), у којој би партиципирале и Лева партија (24), Зелена партија (24) и Партија центра (18).
Како год да буде, највећи победник ових избора свакако јесте странка Шведских демократа, некада мала ултрадесничарска партија која је током претходна два изборна циклуса успела да израсте не само у прихватљивог коалиционог партнера странкама десног центра – који је традиционално сачињен од Странке умерених (односно модерата) и Хришћанских демократа, а у протекле две деценије и Либерала – већ и да освоји највећи број гласова на овој страни политичког спектра, тачније 20,6 одсто.
Свесни сопствене политичке позиције, која се пре свега огледа у мањку искуства у руковођењу државом, Шведске демократе спремне су да место премијера препусте Улфу Кристерсону, челнику Странке умерених, која је на власти последњи пут била у периоду од 2006. до 2014. године. Може се очекивати да ће заузврат тражити руководећа места у Министарству унутрашњих послова, Министарству правде и Министарству за миграције, које виде као кључне ресурсе. Ради се о борби против даљег насељавања Шведске странцима, али и у сузбијању криминала међу досељеничком популацијом (путем одузимања боравишних дозвола, држављанства, па и депортације преступника и њихових породица), као што су и најавили током предизборне кампање.