На фасади Градског саобраћајног предузећа у улици Књегиње Љубице на Дорћолу осликан је мурал посвећен Споменку Гостићу, најмлађем војнику и одликованом борцу Војске Републике Српске у одбрамбено-отаџбинском рату.

Споменко је рођен 15. август 1978. године у Добоју, а погинуо је 20. марта 1993. године на Озрену. Војсци се придружио као сироче 1992. године на планини Озрен, обављао је дужност курира и са коњима развозио храну и извлачио рањенике, те је два пута лакше рањен.

Одликован медаљом Заслуга за народ.

Није познато  за сада ко је насликао овај мурал , али се може рећи да је ту сада у знак сећања на најмлађег одликованог борца који је дао свој живот за ову земљу.

Подсећамо, битка на Возућу која се догодила недалеко од планине Озрен у Босни и Херцеговини представља оружани сукоб Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске од јула до 10. септембра 1995. у селу Возућакод Завидовића. Циљ Армије Републике Босне и Херцеговине био је протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој. Међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене.

Почетком рата 1922. године Споменко је  живео са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја, а село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па мали Споменко врло брзо нашло на првој линији фронта.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се брзо повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку.

Песник Василије од Семберије посветио је песму једном од најмлађих бораца Восјке Републике Српске:

Песма о Споменку Гостићу

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

loading...