Могао је бити сеоски учитељ, рецимо. Или свештеник.

Можда би, пак, изградио неку научну каријеру, па би се свако лето враћао из белог света, да часним старинама прича како је тамо и да ситну децу радује поклонима из туђине. Или би био спортиста, чији би дриблинзи освајали прво срца локалних девојака, а онда са родним место у души и срца неких београдских или европских шмизли.

На крају крајева, могао је бити и сеоски мангуп, вредни радник, чувар дединог имања које ће исто тако брижно предати у руку својих наследника. Па, ипак, није постао ништа од тога.

Макар није тако како је требао. Макар није тамо где је требао.

Данас, 23 године касније, нема сеоске школе, ни цркве – нема часних старина да слушају приче ни деце да се радују поклону – нема локалног клуба и разиграних српских девојчица које маштају о центарфору – а дединим имањем крочи туђа, непријатељска нога, која ће једног дана то предати својим наследницима и тврдити да је одувек било њихово.

Није само имање отето, отето је читаво село, отета је читава Крајина, једна младост, много будућности и још вие прошлости. Отете су избледеле породичне фотографије, што чувају безброј тајни, суза и осмеха, отет је живот једног народа, сурово и насилно.

У „јуначкој редарственој акцији“, истој оној у којој је пола милиона нејачи остало без дома над главом, у којој су бомбардоване старице и мајке са децом.

А, Павле је био дете. Седмогодишње, тог августа ‘95-те.

-Мајка и стриц у паници, отац на фронту, ко зна где. Везе у прекиду, нередовне. Баба није хтела да иде. Сећам се неког чудног оптимизма у њеним очима. Говорила је „одавде немам где ићи, ово смо увек бранили до последњег“. Мајка је преклињала, али узалуд – тврдила је да је поштено живела и да никоме ништа није згрешила. И ко ће њој, старој и поштеној наудити. Тада смо је последњи пут видели – присећа се Павле како је све почело.

Спаковани на брзину, полазе. Кажу, идемо, а не зна се ни где ни шта их тамо чека.

У колони неки чудан мук – страх који се не изговара.

Туга која се не плаче. Једни до других комшије, пријатељи, рођаци… И тако у недоглед. Све што је било, више није. Све што се живело, више се неће живети.

–Идемо ка Бањалуци. Мајке наричу, деца гладна, старци изморени. Куда ћемо, како ћемо? Мајка глуми храброст све време, то тек сада видим. Ваљда није хтела да сестра и ја видимо сузу или зебњу. Сећам се да је понављала „биће добро, биће добро“. Причала је са нама о свему, само не о ономе што се дешава. У Бањалуци смо преспавали код неких добрих људи, а онда правац Бачка Паланка.

Хоћемо ли прећи на „нашу страну“? Сећам се затезања, тензије… – присећа се Павле, а онда каже, следе године немаштине, беде и сталног страха.

Будили су га, вели кошмари. Иако су се сместили код родбине, иако је мајка нашла посао, а отац се вратио, није било лако. Мимо стотине добрих људи, увек су га болели преки погледи ретких појединаца за које су они били људи без имена, броја и историје, погрдно названи „избеглице“.

Били смо криви, вели Павле, ваљда што смо живи и што смо наши и што смо ту – што смо дошли на њихово, као да то њихово и није наше.

Ипак, одрастао је, очврснуо, завршио факултет и данас ради у врхунској програмерској фирми. Ожењен је, отац је двоје деце. И рекло би се да су му сви снови остварени. А, нису.

– Никада више родну кућу нисам видео. Могао сам, враћали су се чак неки рођаци, наговарали ме да макар мало дођем. Није то више моја кућа. И моје село. Није то моја Крајина. Убили су је те ‘95-те, не бих ја отишао живој родној груди, већ на хумку. Не могу то – каже Павле, који додаје да још некада сања своју Крајину.

Све док ти снови трају, дотле је Олуја злочин који траје. Све док иједан Павле има такве муке, дотле је Олуја злочин који траје. И дотле ће важити онај наш традиционални поздрав: догодине у Крајини!

Н.С.

Извор: pobeda-info.rs

loading...