На оном свом опскурном порталчићу, што га финансира новцем који је опљачкао од грађана Србије за време док је био бивша власт, Драган Ђилас је успео да превазиђе себе и своју патолошку мржњу према председнику Александру Вучићу – објављујући некакво „писмо“, тобожње „јавно писмо“ извесне женске особе – упућено, наравно, највишим државним руководиоцима.
Требало је, ваљда је то била намера писца овог текста, на „ироничан“ и „духовит“ начин, у писаној форми осмишљеној као јавно обраћање, изнети политичке, економске и сваковрсне друге примедбе на тренутни, актуелни тренутак у Републици Србији, уз неизбежно помињање председника Вучића, макар и посредно.
Нема отворених увреда, нема псовки, претњи, нема лудачких измишљотина и конструкција – тако карактеристичних за уређивачку политику овог „независног, објективног и професионалног“ медија, познатог по томе што му је основни програмски концепт и циљ – мрзимо Вучића.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
То „писмо“ је, истина, критичко према власти и њеним носиоцима, али не садржи простаклуке, увреде најнижег нивоа, будаласто конципиране лажи и некакве „афере“, као ни отворено испољену болесничку мржњу према Вучићу – што је била досадашња Ђиласова уређивачка пракса у тој кофи помија каква је овај портал напротив.
Вероватно је Ђиласов „инжењерски мозак“, тако маестралан када су у питању „успешне пословне формуле“ које за резултат имају пљачкање грађана Србије, коначно успео да схвати да нико у Србији не верује у његову гебелсовску пропаганду, да грађани Србије знају са каквим хохштаплером, преварантом и наредником имају посла, да су сви у Србији свесни чињенице да се у Ђиласовом случају ради о константном осећају фрустрираности у односу на председника Вучића и његов рад и резултате које постиже на свим пољима – што све за резултат има озбиљне менталне проблеме који су у последње време све уочљивији у Ђиласовом понашању и јавним наступима.
Стога је, као вешт манипулатор и доказани кривотворитељ чињеница, лажов који се ничега не стиди и за кога су част и поштење мисаоне именице, Ђилас одлучио да примени другу тактику и кроз наручени (и, вероватно, плаћени – новцем опљачканим од грађана Србије), тобоже „духовити“ текст, желео да пошаље некакву политичку поруку, заборављајући да у свему што он ради никакве политике, нити плана, нити икакве визије о било чему – нема, осим када су у питању начини како што више туђег новца стрпати у сопствени џеп.
На његову велику жалост, по ко зна који пут се показало његово право лице, јер једино што је у овом кобајаги „ироничном“ тексту неспорно јесте његова мржња према сопственој земљи, јесте нескривени презир који осећа према грађанима Србије, јесте патологија која је последица његове немоћи, безидејности, јаловости и беса, беса нарочито – зато што више није у прилици да пљачка, понижава и уништава Србију, као што је то чинио док је био на власти.
Иронија и сарказам јесу језички изрази и стилске фигуре, али оне нису нити могу бити истина, као што ни „инжењерски мозак“ није, нити може бити, доказ да је неко способан да, без крађе, заради толики новац, макар он био и сакривен на бројним тајним рачунима широм света.
Све остало, када је Ђилас у питању, спада у домен психијатрије.
Зоран Ђорђевић
члан Председништва Српске напредне странке