Зоран Ђорђевић

члан Председништва Српске напредне странке

Јавио се Драган Ђилас, својом „романсираном биографијом“, опраном у истој оној машини у којој је пропрао и своје милионе евра, опљачкане од грађана Србије – покушавајући, бестидно и безобразно, осионо и охоло, како то и иначе чини када је и све друго у питању – да нас увери како је он све то што има стекао поштено, својим радом, својом умешношћу и талентом за бизнис.

​Јавила се, опет и поново, Мариника Тепић, бучна, агресивна и уз медијску подршку оних тобожњих „независних и објективних медија“ – које прво поменути „бизнисмен“ финансира новцем опљачканим од грађана Србије – да нам, опет и поново, сервира гомилу лажи, измишљотина, увреда и претњи, све у нади да ће се Гебелсовско учење о томе да – хиљаду пута изговорена лаж на крају постаје истина у свести оних који ту лаж слушају – може да буде прихваћено од грађана Србије.

​Јавио се и Вук Јеремић, и он има „нешто важно“ да каже, односно – да слаже, ништа мање бахат и умишљен, и он са надом да то његово немушто говорење ни о чему (ни он сам не зна баш тачно шта му је тема) занима икога осим оних стотинак, њему сличних, опскурних и на туђ новац похлепних следбеника и чланова тога нечега што они и он зову некаквом политичком партијом.

​Наравно, јавио се и Бошко Обрадовић, и он има „нешто врло важно“ да каже, да примети, да напомене – иако ни сам баш није сасвим сигуран о чему говори, као ни да ли то, о чему тако „умно и државнички“ збори, уопште кореспондира са стварношћу, мада – по обичају – нема никакве везе са истином.

​Делује као синхронизована акција нечега што себе назива некаквом опозицијом – без обзира што је све лаж и што све има исту поруку: мрзим(о) Вучића!

То је, уосталом, и једино што провејава у свим тим наступима испразности и празноречја, које и нема никакву другу сврху осим да својом буком евентуално подсети иностране менторе да у Србији постоји и неко ко је спреман да буде послушан, ко неће мислити својом него њиховом, менторском, главом и ко ће беспоговорно извршавати све што се од њега затражи – само да му се омогући да се поново, без избора и против воље већинске Србије, врати на власт. Наравно, и да унапред пристане да му сви други интереси (они лични, лоповски, понајпре) буду пречи од интереса Србије и њених грађана.

​Да није тужно – било би смешно, а донекле смешно и јесте – када тајкун и уништавач свега чега се био дохватио док је био важан фактор бившег режима (осим сопствене имовине и свог џепа) прича о томе како је и колико је (био) успешан, када највећа политичка прелетачица у модерној историји политичког живота у Срба прича о части, моралу и поштењу, када смушени и набеђени квази политичар „светског калибра и биографије“ (склон сумњивим радњама са разноразним белосвестским контоверзним политичарима и бизнисименима) покушава да себе представи као познаваоца геополитике, или када локал-патриота кафанског смера, чији је крајњи домет опседнутост ликом и делом Димитрија Љотића, почне да паламуди о „традиционалним вредностима и угрожености нације и државе“, при чему је управо он тај који – својим сомнамбулним конфабулацијама све то за шта се, као, залаже – негира. Личи на некакав путујући циркус, и заиста би се могло третирати као осредњи хумористичко-забавно-рекреативни програм, који су осмислили аматери, и за који би се чак могла наћи и нека реч похвале – да је заиста тако. Али, није. Ради се о четири јахача Апокалипсе који прете Србији и чији је једини циљ – власт, ничим омеђена, подарена негде одозго, од неког, а не од грађана Србије, власт којом би да поново заробе, унизе, опљачкају и коначно дотуку Србију. Да је врате тамо где је била – док су они били власт.

Најважнији и, заправо, једини циљ им је да сруше Александра Вучића, јер знају да док он води Србију – њихове лудачке и мрзитељске намере немају никакву шансу за успех. После тога могу да наставе да несметано краду, да се бахате, да затварају фабрике, да руше, да продају будзашто или да купе будзашто, да буду још богатији, а грађани Србије све сиромашнији, са намером да Србију, већинску Србију – коју презиру и мрзе јер је она препознала ко су и шта су они заправо – учине слабом, немоћном, учине је понизном и послушном, учине је малом и све мањом, довољном само за то да задовољава њихову халапљивост и безграничну сујету нерадника и патолошких лажова.

На њихову несрећу – врло брзо ће бити у прилици да изађу пред грађане Србије и провере да ли ти исти грађани, које они презиру, верују у њихове свакодневне бљувотине и лажи, наравно – под условом да се икада одваже па на неке изборе уопште и изађу, као што ће врло брзо бити и у прилици да, пред надлежним државним органима, објасне и докажу порекло своје имовине, „стечене напорним трудом и радом и пословном вештином“.

Епилог свега тога унапред се зна: Победиће Александар Вучић.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here