Дај га, дај га, имам га – ове речи је током НАТО агресије на Србију у станици за вођење ракета Трећег дивизиона 250. бригаде ПВО, чак четири пута узбуђено изговарао водник Драган Матић и сва четири пута након тога блеснула је експлозија на небу.

Он је једини човек на свету који је оборио четири летелице НАТО. Четврту ваздушну победу, сада заставнику у пензији, и комплетном дивизиону и бригади, од 30. априла 1999. потврдио је канадски специјализовани часопис „Афтербрн“ у издању за децембар. О „удару“ на још један „невидљиви“ авион, непуних месец дана након рушења првог у Буђановцима, сведочио је амерички пилот Чарли Тјуна Хејлајн, тада вођа бомбардерског пара „Ф-117“, који су на Београд полетели из немачке базе. Авион је према речима Хејлајна био тешко оштећен, слетео је у НАТО базу у Немачкој, и никада више није полетео.

О 30. априлу 1999. и непознатој победи наших ракеташа, ексклузивно сведоче „оператер ручног вођења“ на систему САМ, Драган Матић и Ђорђе Аничић, потпуковник и заменик команданта јединице. Разговарамо на „попришту битке“, на простору бивше сеоске економије у Петровчићу надомак Београда, одакле су полетеле ракете.

– У кабини за вођење број један је био тада мајор Бошко Дотлић, затим потпоручник Тиосав Јанковић, ручно вођење на Ф1 позицији заузимао је водник Игор Радивојевић, а ја сам био на месту за вођење Ф2 – сећа се Матић. – Тачно је да сам први на свом екрану вођења видео и захватио циљ, и онда је уследило то чувено: „Дај га, дај га, имам га.“ Дотлић је потом пребацио вођење ракета на ручни режим, а са рампи мајора Роксандића и потпоручника Миодрага Стојановића, полетели су пројектили. Знали смо да смо га погодили после неколико секунди. Друга ракета није ушла у захват авиона, а да јесте, „Ф-117“ би пао између Нове Пазове и Батајнице.

Амерички пилот овако је у канадском магазину описао „занимљиву ноћ над Сремом“:

– На периферији западног Београда, крећући се ка северу, један од пилота из пратеће групе упозорио је на лансирање САМ. То је било око 30 или 40 секунди пре него што је требало да испустим бомбе. Погледао сам удесно преко Београда и видео огромну ракету како се приближава, изгледала је као интерконтинентални „сатурн В“. Знао сам да је мој колега број два негде тамо. Тада сам видео још једно лансирање – опет велики сјај. Потом ватрена кугла на месту где је требало да буде мој пратилац…

Хeјлајн даље прича да је окренуо „Ф-117“ и задржао аутопилот укључен:

– Док сам се кретао према мети, једна ракета је експлодирала, а друга отишла у небо. Нисам знао да ли је мој човек погођен…

Потпуковник Аничић сећа се да је у тренутку те борбе био у центру села са официром безбедности Црнобрњом. Приповеда да су неколико секунди од лансирања ракете истрчали из просторија МЗ у центру и да је у том тренутку изнад њихових глава пролетела противрадарска ракета „харм“:

– Видели смо да ће пасти у село Петровчић. Неколико стотина метара од нас ракета је ударила у бандеру код кућног броја 53.

Наставак приче о драми у сремској питомини преноси Александар Прокоплић, власник куће пред којом је пао пројектил. Чича Аца каже да се свега сећа као да јуче било.

– Оба сина, и Живан и Мирослав, тада су рањени. Експлозија је сасекла бандеру, а детонација „унела“ металну капију у двориште. Гелери су, срећом, синове лакше израњавали, а моја Ружица и ја смо били неповређени. Кера су нам убили – грчи се старцу лице.

У освети НАТО, од једне ракете рањени су и тада девојка Зора Љубинковић из суседне куће, коју су гелери „стигли кроз прозор“ и ветеринар Обрад Крговић. Обраду је пројектил посекао кестен. На чак осам кућа дигнут је у ваздух цреп!

– Наш дивизионски лекар доктор Милан Ђукић (потоњи директор „Тиршове“) први је указао помоћ рањенима – наставља Аничић. – Моји су угасили уређаје, али целог тог јутра ројили су се НАТО авиони изнад нас. То нам је било седми пут да нас гађају и 11. положај који смо посели за свега седам дана рата.

Потпуковник даље говори да јединица никад није посумњала у то да су погодили „Ф-117“ и да је детаљно заведен у његовом ратном дневнику, а потом и у књизи „Стража“. Кроз смех се сећа да им „наши“ после рата нису признали тај погодак од 30. априла, иако је све говорило да је НАТО авион страдао.

– Те ноћи, на неколико километара од положаја, затекли су се генерал ПВО, тада пуковник Младен Карановић, начелник Управе АРЈ ПВО, као и пуковници Витомир Анђелковић и Ивановић, уз још једног мајора – сведочи Аничић. – Када су стигли до центра села где смо још указивали помоћ израњаванима, Карановић и екипа су нам честитали на поготку, сведочећи да су видели блесак и дим иза погођене летелице. Међутим, војни прописи су такви да нема признавања учинка без сведочанства, а ми нисмо могли да покажемо олупину.

„Рука“ Драгана Матића која је водила пројектил коштала је НАТО близу три милијарде долара, колика је вредност авиона. Њега је ратовање „коштало“ дијабетеса, због којег му је на ВМА прошле године „отишао прст на нози“.

– Живот је мука. После рата, мала пензија и секирација како да преживи породица. Имам стан једнособан, а следује ми већи. Нас петорица из дивизиона још нисмо решили то питање. Ако нам свет већ скида капу, било би добро да и држава одради своје. Чекамо – закључује Матић.

ЈЕДВА ДОЛЕТЕО ДО НЕМАЧКЕ

У МАГАЗИНУ „Афтербрн“ пилот Хејлајн је испричао како је јутро 30. априла провео летећи над Мађарском, све док се погођени „Ф-117“ није појавио. Сведочио је да је авион једва натанкован горивом у ваздуху и да је био у јадном стању.Посада авиона питала је танкер да ли виде имају ли и други мотор или лете са једним, и каква још оштећења имају. После тога одлучили су да наставе до Немачке.

Leave a Reply