Читав свет је ишчекивао говор Владимира Путина на све актуелне теме, а уочи годишњице почетка Специјалне војне операције у Украјини.
То се јуче и догодило у обраћању председника Русије у Савету Руске Федерације (Горњем Дому њиховог Парламента).
Владимир Путин је сажето објаснио најважније разлоге онога што се догодило прошлог 24. фебруара, доказавши јасним аргументима да то није била никаква ”агресија”, нити ”војна авантура” у жељи „за проширењем државе“. Реч је, у ствари, о вишедеценијском процесу затезања свиленог гајтана НАТО-земаља око тела и душе непокорене Русије.
Пошто је Русија успела да у пар деценија овог века избегне и ”мекану” и ”тврду” ”обојену револуцију” – и поред огромног новца уложеног у збацивање легално изабране власти – прешло се на мање суптилне методе.
Украјина је осам пуних година подбадала руско језичко становништво и руски народ у источним деловима некада заједничке државе, затежући ситуацију до неиздрживог момента када више није могло да се ћути и не реагује. Да би одмах затим почели да у медијским валовима сипају јадиковке и клеветнички нападају исте оне чију су конкретну реакцију успели да изазову у њиховом бруталном настојању да се некако покрене руска војска у заштиту геноциду изложеном становништву од стране русофобне НАТО претходнице.
И Запад и Украјина су добили оно што су тражили, али им развој ситуације није ишао на руку, нити је одговарао пројекцијама стратега из Вашингтона, Лондона, Брисела, Берлина, Варшаве и Кијева.
Њихови лукави планови су се сударили са гвозденим јуришом руске армије, подржане храбрим борцима из Чеченије, Дагестана и других крајева непрегледне Руске Федерације.
О томе је прецизно и са непорецивим аргументима говорио врховни командант руске војске и у народу све популарнији предводник једине апсолутно непокорене државе света.
Русија је прешла црвену линију јер није имала никакву алтернативу осим судбинског избора између отпора и капитулације.
Све то је, на свој начин, Владимир Путин изрекао на велики празник Дана Бранилаца Отаџбине, који наставља традицију свакогодишњег обележавања формирања Црвене Армије из совјетских времена.
То је свети дан посвећен свим некадашњим и садашњим чуварима Русије, онима који су својим телима и животима бранили (и бране) и народ, и државу, и историјска достигнућа, и част њихове Отаџбине.
Тако да не чуди што је ова свечана председничка беседа била тако борбена, али не и ратоборна, изговорена у мирном тону, али са непоклобљивом визијом коју срцем осећа сваки руски родољуб (и сви грађани Руске Федерације).
Због тога овај говор припада оном ретком и изузетно важном жанру обраћања што храбре читав угрожени народ и одају поштовање најхрабријима међу њима.
Путин се дотакао и обнове руског друштва, успоствљању вишег нивоа социјалне правде и бриге о породицама погинулих јунака, показујући високу моралну свест наспрам оних од којих сада зависи и прошлост и будућност, а не само садашњост руске државе и њене цивилизације. Он је посебно истакао спремност да на челу будуће обнове новорусијских региона буду исти они који су је бранили у првим редовима на фронту, да не буду неправедно потиснути и заборављени у годинама мира и коначно извојеване победе.
Позвао је припаднике руске дијаспоре, све избегле и неснађене сународнике из западних земаља, да се врате међу своје, пошто су осетили сво непријатељство и мржњу крајева који им никада неће постати родна домовина. Да уложе свој успех, таленат и радну енергију у велике пројекте на целокупној територији ”континента Русија”…
Бројни, удружени непријатељи су подсетили Русе да је њихова права мета првенствено душа и дух руског народа, због чега су били спремни да, без премишљања, спале милионе руских књига у украјинским библиотекама и забране и мртве и живе писце и уметнике који су стварали и стварали на руском језику и у руском духу свејединства.
Због тога је у овом свом историјском говору председник Путин говорио и јеванђелским речником и библијским тоном, не либећи се да се обрати публици дирљивим речима: ”Браћо и сетре”, а Богу молитвом: „Опрости им, јер не знају шта раде“.
Руска цивилизација није само спој технике и културе, већ је сва прожета православним духом Свете Русије и њених витешких бранилаца на крвавим пољима узалудног покушаја Запада да прегази Русију на свом „путу на Исток“.
И руски председник, баш као и сваки родољуб ове велике државе, осетио је како је овде реч о одсудном рату са злом и покушајем поробљавања читаве планете. То исто осећају и многобројни муслимани и припадници других нехришћанских религија, па зато, бранећи Русију, бране и систем сопствених вредности.
Тиме се Русија претвара у Слободни Свет и бори за све оне који не пристају на одбацивање свега духовног, традиционалног и боготражитељског, пред налетима отвореног сатанизма и садистичког неонацизма са западне стране.
То је и најзначајнији део Путиновог обраћања свима нама, а не само онима који су седели испред њега у великој скупштинској сали. Без икаквог претеривања и ма какве пропаганде, слушали смо најтачнију дијагнозу страшног духа времена који нас је, све, умало поразио – и то без правог отпора са наше стране.
Ретке су биле у историји, овако велике судбинске битке за одбрану Отаџбине, али и — за спас читавог човечанства. Као на Педесетницу, у часу силаска Светог Духа на апостоле и сви ми, који смо пажљиво пратили сваку Путинову реч, смо – свако на свом језику – дубоко осећали важност овог тренутка за све крајеве остатака слободног света: од Кинеског зида до Гибралтара, од Аргентине до Владивостока, од Аженкура до Ватерлоа, и од Јерусалима до Косова и Метохије.
Временски часовник је почео да мистично призива вечност и кратки тренуци Путинових исказа и примера су се безобално ширили пред свима који данас имају прилику да разумеју да је борба Оружаних снага Русије — и битка свих витезова и ратника, војвода и атамана, генерала и маршала оне европске и светске историје, која је умало изгорела, заједно са запаљеним књигама, у сабласним ритуалнима пламене мржње.
Све време телевизијског преноса смо гледали крупне кадрове познатих и непознатих лица, морнара и добровољаца, министара и патријарха, униформисаних Руса (ту је био и један, у тешким борбама рањени Србин) и свих оних чији су живот и будућност сада у рукама њихових тенкиста, артиљераца, снајпериста, митраљезаца, специјалаца, пилота, подморничара… и свих других бранилаца Отаџбине најновије генерације руске историје.
Владимир Путин ту није рекао ништа ”потпуно ново”, ни „оригинално“, јер то и није био смисао овог обраћања.
Руски председник је само наглас изговорио све притајене мисли и прижељкиване речи које је управо он, баш на тај дан и баш у оваквој прилици, требало да изговори. Ништа више, ни мање од тога.
И сад је све изречено, и нема дипломатског и стратешког прикривања истине, коју у овом тренутку наглас и без страха изговара колективна, саборна Русија, док сви ми остали, са надом, пратимо сву ту рововску борбу коју они не смеју да изгубе, јер би то био коначни крај света који познајемо и у коме поносно постојимо достојни својих предака и потомака.
Зато је најважније не рашчлањивати формално ову Беседу, не претварати је вештачки у њену само политичку димензију и елегантне финесе овог апокалиптичног судара Добра и Зла.
Жанр коме припада овај говор је смештен негде између теологије и етике, културе сећања и срећног спашавања скоро укинуте будућности. И на то покушавам да усмерим вашу пажњу, да не паднемо, заједно, у провалију јалове анализе појединих делова ове исповести човека који је постао Русија.
Заједно са њим, читава Отаџбина је проговорила тим смиреним гласом и заувек оставила траг о томе.
Остаје нам још само да се с поштовањем наклонимо одјецима овог звучног вихора у глобалној пустињи умирућих душа. Да, ми постојимо. И никада се нећемо предати!
Ноћас ћемо сви лакше утонути у спокојни сан поузданог уверења да ће нам тек сванути зора неког бољег, племенитијег и часнијег времена, у коме црно неће бити бело, лаж неће моћи да глуми истину, а ђаво неће моћи да се скрива онако кобно као у лавиринтима читавог двадесетог века.
Није све изгубљено и не живимо крај историје!