У долини Сауже, између Швајцарске и Француске, постоји микронација која има своја национална обележја

У источној Француској, у региону У-Дуб, у шумовитом појасу дуж границе са Швајцарском, налази се Република Ле Соже.

Њен председник је 85-годишња Жаожет Бертан-Пурше, чија власт се простире на територији од 128 квадратних километара.

Иако углавном игнорисана од стране француских званичника, ова територија се назива републиком још од 1947. године, и то захваљујући једној шали, наводи ББЦ.

douane de la république du saugeais - Tourisme en Franche-Comte
  • Мој отац Жорж је имао ресторан у близини опатије, у селу Монбеноа. Једног дана, на ручак у ресторан дошла је делегација из региона Дуб, а мој отац је у шали управника региона да ли има дозволу за улазак на територију Ле Соже. Луј Отавијани, челник региона Дуб, који је такође волео шалу, пошто је од мог оца саслушао причу о историји Ле Соже, одговорио је: „Ово збиља делује као република, а пошто републици треба председник, проглашавам те председником“ – присећа се Бертан-Пурше.

Тако је настала династија Пурше, а њен оснивач Жорж као први председник управљао је територијом која је укључивала 11 села и неколико хиљада становника, све до своје смрти 1968. године. Могуће да би шала тада пала у заборав да одлучношћу свештеника из опатије Монбеноа и председника сеоске општине није спасена тако што су они 1972. године саопштили Жаожетиној мајци, Габријели, да су је грађани републике изабрали за преседника, мерењем јачине њихових аплауза.

Иако се порекло републике, могуће заснива на пошалици, историја овог изолованог кутка Француске сеже 1.000 година уназад, када је долина која лежи на надморској висини од близу 1.000 метара била веома неприступачно подручје обрасло шумом и непроходно, захваљујући великим наносима снега.

Једини становници, који су у то време насељавали ову област, били су средњовековни испосници који су трагали за осамом. Један од њих, по имену Беноа, основао је испоснички манастир који је потом постао опатија Монтбеноа.

Насељавање и изградња опатије
Током 1150. године, област је од стране локалног племића Сир оф Жу додељена бискупу из оближњег града Бесансона. Испосници из швајцарког региона Вале удружени са радницима из оближње француске области Савуа започели су крчење непроходних шума бора и смреке.

  • Они су отворили пут за насељавање ове области, саградили су опатију, а 11 села је никло у њеном окружењу – каже Бертин-Пурше.

Захваљујући свом положају на граници и природним географским ограничењима – реком Доубс и високим брдима која је одвајају од Шварцарске, област је развила сопствену препознатљивост. Сурови временски услови учинили су становништво издржљивим, међу којима су многи од њих потомци првих савојских насељеника, са истим презименима која трају генерацијама.

  • Волим да нагласим људима одавде да је Република Ле Соже смештена између француских градова Порталијер и Мортоа, Швајцарске и Француске – каже Бертан-Пурше.

Масакр је променио све
Масакр који су 1637. године извршили шведски освајачи додатно је утемељио чврстину локалне заједнице, а опатија се од тог чина никада у потпуности није опоравила, будући да су неке од највреднијих резбарија покрадене током напада.

Област има свој дијалект, који представља верзију француског, швајцарског и арпитан дијалекта распрострањеног у италијанским Алпима. Дијалект је обновљен 1910. године од стране локалног каноника Џозефа Бобилијера, рођеног у месту Монтбеноа, који је на дијалекту написао црквену песму. Та песма, испоставиће се, постаће после и химна републике, за коју је музику компоновао Теодор Ботрел.

Први строфа ове химне завршава се стихом: „Бити Соже значи веровати да си мало више од обичног Француза“, а даљи текст химне открива и поруку Швеђанима, „да ће их задесити зло ако се усуде да се врате тако што ће бити испечени“.

Застава и грб
Мајка садашње председнице, Габријел, без сумње је наследила одлучан дух њених предака. Посветила је 33 године живота како би промовисала Ле Соже и спасила опатију од пропадања настојећи да привуче локално становништво и туристе на сајмове, на којима су прикупљана средства за обнову здања. За своју мајку, која је умрла у 99 години живота, Бертан-Пурше каже да је одговорна за већину великих пројеката.

Један од њих је и пројекат израде грба, који је дизајниран 1973. године тако да осликава опатију, оклоп „Сир оф Жу“, дрво смреке под снегом и меандре реке која представља Дуб како кривуда кроз долину. Застава, заснована на старим обележјима региона Франш-Kомт, дизајнирана је 1981. године, а пратила ју је и израда поштанске марке из 1987. године, док су посетиоци у то време почели и да добијају писану председничку дозволу да посете област,

Владавина Бертан-Пурше
Пошт је Габријел током 2005. године, њена ћерка није била вољна да се прихвати председничке позиције.

  • Заклела сам се да никада то нећу радити. Требало је да то прекинем након мајчине смрти. Ми никада нисмо стизали да заједно ручамо или вечерамо јер су родитељи непрестано били нечим заузети – каже Бертан-Пурше.

Ипак, влада Соже, састављена од премијера, генералног секретара, два цариника и амбасадора, имала је друге планове.

  • Након што је моја мајка умрла, питали су ме да преузмем функцију, а ја сам се шест месеци томе опирала. Потом су ми рекли да сам анонимно изабрана, иако нисам видела никакве резултате избора, а они си наставили да ме убеђују да пристанем – наставља она.

Након шест месеци је коначно пристала да преузме функцију.

  • Остала сам сама. Да је мој супруг Леон био жив, он никад не би желео да ја преузмем ту функцију, будући да је био војно лице, те никада не би могао да се носи са тим што сам ја председник. Исто би било и да имам деце. Иако то не би то назвала судбином, ипак је пресудило то што сам остала сама – каже Бертан-Пурше.

Данас, упркос њеним поодмаклим годинама, Бертан Пурше је активнија него икад. Полице у њеној канцеларији препуне су досијеа „заслужних грађана“ чији се избор врши сваке године у првој недељи октобра, када република обележава свој дан и слави оне који јој пружају подршку. Бројне фасцикле у њеном столу чувају успомене на сусрете са разним високим званичницима.

Иако ова република није призната од стране Француске као ни других држава, бивши председник Никола Саркози, поштовао је њену улогу и имао је обичај да је позива у Јелисејску палату на званичне церемоније.

Kутија пуна поште на коју треба одговорити доказује да је ово посао који захтева више од уобичајеног радног времена, те није необично што председница и чланови владе обављају ове дужности и док су у пензији.

Kриза републике Ле Соже
Ипак, након 73 године постојања, република се суочава са потенцијалном кризом. Током последњих неколико година, Бертан Пурше све гласније изражава намеру да се повуче са функције.

  • Уморила сам се. Желела бих да пронађем наследника, а нико неће да се прихвати ове функције. То је срамота – каже она.

Будући да она нема децу, функција председника ће по први пут бити додељена неком изван породице Пурше.

Иако је све започело као шала, за Бертан-Пурше и њене колеге република је пројекат који обављају из страсти, желећи да сачувају историју и традицију старог и поносног региона.

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here