Невероватно је да као народ колективно одреагујемо на фудбалску неправду, док на сва друга нанесена зла гледамо као на неизбежну судбину, на улогу коју смо прихватили с радошћу.

Фото: AFP/Getty Images
Фото: AFP/Getty Images

Зар је наша победа то што нас само пораз и неправда уједине?

Радост губитника, то му дође као дијагноза. Наше национално биће је оболело и треба наћи начин да поврати имунитет. Очигледно узалуд кљуцам(о) по умовима читатеља, јер до њих и даље допиру само звуци ријалитија. За једно вече Срби су послали 16 милиона СМС-ова као донацију и отворену подршку разврату и неморалу. Готово пет милиона евра из џепова грађана Србије у свега неколико сати слило се у касу креатора спектакла и покусних кунића, нових узора српске омладине.

Уједињени у фудбалској неправди и ријалити надметању, а разбијени по питању социјалне правде, одбране од деградације моралних принципа, Светосавља, Космета… Огуглали на неправду, осим на фудбалску. Па, дајте онда једну лопту, једну ливаду, два гола и нас седам милиона на терен! Свако у дресу своје странке, организације или покрета, да одиграмо и ту финалну националну утакмицу у којој ћемо показати своју најбољу вештину – постизање аутоголова. Таква утакмица се, мање-више, одиграва свакодневно, мада већина играча нема свест о томе, нити уме да се оријентише на којем делу терена се налази и која му је улога у тиму, па пред крај унутрашњег дербија, кад угледа семафор, резултат и стрелце аутоголова, завапи, побуни се и растрчи таман онолико колико траје хашко-судијска надокнада, недовољно чак и за почасни погодак, за спасавање достојанства.

И тако изнова и изнова. Шта уопште урадити, како пробудити оне које су убедили да спавају, да је све ружан, али неопходан сан и да ће брзо проћи за две или највише три године? За почетак да рашчистимо сами са собом: ако не волимо Србију, просто одаберимо другу земљу, а ми остали кренимо од дефинисања државе какву желимо. Докле год и сами подржавамо корупцију (подмићивањем саобраћајца, рецимо), немамо право да је решавамо на државном нивоу. Докле год не поштујемо своје претке, писмо, веру, немамо право да кукамо што други поносно истичу своје симболе. Докле год нам је фудбалска неправда испред урушавања образовања и здравства, нема нам васкрса. Ако не постанемо бољи, биће нам још горе…

Бошко Козарски

Извор: alo.rs

--