Ове године, 29. августа, навршава се 500 година од када је Београд, 1521. године, први пут пао под турску власт. Данас скоро да не знамо ништа о тој епској борби за слободу Београда која је променила историју нашег народа, а Османском царству отворила врата хришћанске Европе. Какав је значај имао Београд за одбрану хришћанства говори чињеница да је херојска одбрана нашег града 1456. године, три године после пада Цариграда, коју је предводио Јанко Хуњади, у нашем народу познат као Сибињанин Јанко, у којој је потучена војска турског султана Мехмеда Другог, слављена у Европи као велики празник. Током београдске битке папа Калист Трећи наредио је да сваког дана у подне звоне звона на свим католичким црквама у знак подршке браниоцима Београда. После победе, папа је прогласио 6. август, по Грегоријанском календару, Даном београдске победе. Поглавар римокатоличке цркве никад није повукао наредбу тако да и данас звона свих католичких цркви и даље звоне у подне, у част хришћанске победе код Београда.

Када је 65 година касније млади турски султан Сулејман, жељан славе Александра Македoнског да влада истоком и западом, дошао са својом војском под зидине Београда ситуација је била другачија. Годину дана раније на престолу у Цариграду наследио је свог оца султана Селима Првог и његов први циљ у походу на Европу био је Београд. Хуњадијев син, угарски краљ Матија Корвин, последњи угарски владар од иницијативе коме је било стало до Београда и хришћанске Србије повлачи очајничке потезе са циљем да мотивише и уједини властелу ради конкретнијег отпора Турцима. На државном Сабору у Сегедину, децембра 1458. године, усвојена је одлука да је сваки становник Угарске краљевине дужан да брани Београд, као и све пограничне градове дуж Дунава и Саве, уколико они буду нападнути. Међутим, те године Турци освајају тврђаву Голубац, а 10. јуна 1459. године, Смедерево пада у њихове руке што је коначни слом средњевековне Србије. Остао је само Београд као најважнија европска хришћанска тврђава.

Угарска властела, као српска век раније, не увиђа да само јединством може да се одбрани од Османлија и води унутрашње борбе за власт. После смрти краља Матије Корвина, 1490. године, почиње борба завађених властелина и претендената на престо. Покушавајући да искористе хаос у Угарској, Турци су 1494. године поткупили неке угарске племиће да им предају Београд без борбе. Завера је откривена захваљујући војсковођи Павлу Кањижију који је у последњи час стигао у Београд. Сурово се обрачунао са издајницима које је мучио глађу и на крају их натерао да једни друге поједу.

У Угарској на престо доводе десетогодишњег дечака Лајоша Другог, а земља наставља да пропада под теретом унутрашњих сукоба племства. Угарска ослабљена у унутрашњим сукобима са дететом на престолу тешко да је могла да се супростави Османлијском царству које је било на врхунцу моћи. Тако је Београд 1521. годину дочекао запуштен, ослабљен, рђаво снабдевен и препуштен сам себи. Град је бранило свега око хиљаду војника који месецима нису били плаћени. Угарска властела, која је Београд оставила на милост и немилост Турцима, разумела је пет година касније кобне последице те одлуке када су Турци потукли угарску војску на Мохачу и заузели југозападну Угарску означивши крај Угарској краљевини као 65 година раније српској држави.

Млади султан Сулејман, окружен најискуснијим војсковођама, кренуо је на Београд маја 1521. године са војском која је имала сто хиљада војника, најмодерније топове и оруђе за опсаду градова и моћну флоту. Пре Београда освојио је почетком јула Шабац, а потом преко понтонског моста пребацио војску у Срем и освојио је Земун. Београд је бомбардован са свих страна, а најразорнији пројектили долазили су из правца Саве и Ратног острва. Турци су почетком августа освојили Доњи град који је био махом насељен Србима. Освајачи су почели да копају испод зидина постављајући експлозив испод њих и било је питање тренутка када ће Турци освојити наш град. Султан је у свом дневнику записао да је његова војска ушла у Београд 29. августа 1521. године. Сутрадан се султан клањао у најчувенијој београдској цркви Успења Пресвете Богородице претвореној у џамију што је и остала до свог уништења 1717. године. Иста судбина задесила је и остале београдске цркве. Заробљени угарски племићи и војници са породицама пуштени су у Угарску, а српско становништво чекала је страшна судбина. Деветог или десетог септембра 1521. године, султанова војска је извела све српске становнике Београда из својих кућа као и браниоце из затвора и постројила их. Са собом су могли да понесу само онолико ствари колико су могли да имају у рукама. Под јаком стражом, мушкарци, жене и деца натерани су на пешачки марш до Цариграда. Био је то марш смрти у коме су многи од њих изгубили животе. На челу те страшне поворке Срби су носили своје реликвије спасене из београдских цркава које су претворене у џамије. Носили су мошти Свете Петке и византијске царице Теофане и чудотворну икону Мајке Божије познату широм хришћанског света као Богородицу београдску која је по предању насликана од стране јеванђелисте Луке. Када су Срби стигли у Цариград обесни султан им је одузео реликвије затраживши од цариградског патријарха да их откупи за дванаест хиљада дуката како их не би бацио у море. Када је патријарх то учинио реликвије су враћене Србима који су насељени у део Цариграда који се и данас зове Београдска шума.

Београд ће наредних 167 година бити под окупацијом Турака до 1688. године када га после тешког турског пораза под Бечом освајају Аустријанци. Био је то почетак пропадања Османлијског царства али нам је требало безмало још два века да се 1867. године поново завијори српска застава на Београдској тврђави и да турска војска заувек напусти наш град. У међувремену, у периоду од 346 година колико је прошло од Сулејмановог освајања, Београд је свега 26 година био под влашћу Аустрије у три наврата, једном под управом Карађорђевић устаника у трајању од шест година и 37 година под Милошевом аутономијом која је добијена Хатишерифом из 1830. године. Био је то најтежи период у историји нашег града који је заувек одредио нашу судбину. Зато данас Београд толико цени своју слободу и самосталност.

Leave a Reply