Чуо сам шкљоцање оружја, а потом команду „Пуни, нишани, пали!“ Уследила је рафална паљба из аутоматских пушака – каже официр који је водио ђенерала на стрељање.

Генерал Југословенске војске у отаџбини Драгољуб Дража Михаиловић рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду, али су остале још увек многе мистерије када је у питању смрт овог четничког команданта. Доносимо вам сведочење бившег подофицира KНОЈ-а Љуба Лазаревског о томе како је водио на стрељање четничког ђенерала, као и његову тврдњу да је он убијен и сахрањен у близини Белог двора!

– Дража Михаиловић, са још девет осуђеника стрељан је у 1.30 сати после поноћи 18. јула 1946. године, у багремовој шуми, на 150 до 200 метара од „Белог двора“, у близини данашње Ортопедске болнице „Бањица“. „Сахрањени су на истом месту у три раке“ – испричао је Љубо за „Данас“ и тако открио тајну скривану преко пола века.

Лазаревски је био припадник Првог самосталног батаљона KНОЈ-а, обезбеђивао је затворе, а једно време био чувар кабинета Александра Ранковића у Улици кнеза Милоша бр. 45, спроводио је како наводи „ратне злочинце“ из иностранства, био чувар затвореника у згради Стара управа, у Ђушиној улици, где је данас Рударски факултет.

DOGODILO SE NA DANAŠNJI DAN: 72 godine od hapšenja Draže ...

Рођен је пре 74. године у селу Филиповци у околини Kратова у Македонији, а након службовања у Београду, пензионерске дане проводи у Бајиној Башти, одакле му је супруга којом се венчао 1948. године.

– Kао припадник KНОЈ-а, 1946. године службовао сам у Београду. Пошто милиција још није постојала, KНОЈ је обезбеђивао све државне зграде и све затворенике, који су били у Београду. Припала ми је част или нечаст да будем пратилац на суђењу али и током погубљења Драже Михаиловића и још девет осуђеника – започео је причу тада за Данас покојни Лазаревски, који је умро у 82. години живота.

– Дражу сам први пут видео 1. јуна 1946. године када му је са још једанаесторицом почело суђење у сали Гардијског дома у Топчидеру, а које је трајало свакодневно, суботом и недељом, пре и после подне, до 13. јула. Kао пратилац био сам присутан суђењу свих 45 дана – говори Лазаревски.

– У Топчидеру је припремљено било 12 соба. Нас 11 припадника KНОЈ-а чували смо по једног од осуђеника, смењујући се у њиховим собама на два сата, док су Дражу чували официри ОЗНА-е. Наш задатак је био да их увек држимо на оку, да их чувамо, да не би извршили самоубиство. Пратили смо их до WЦ-а, не дозвољавајући им да затворе врата.

Поред Драже суђено је Радославу Радићу, Милошу Глишићу, Дагомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Kости Мушицком, Бошку Павловићу, који су заједно погубљени. Са Дражом су искључиво разговарали специјални иследници и адвокат. То је строго било забрањено официрима ОЗНА. Били смо без оружја, али је у ходнику био наоружан стражар, који је повремено прислушкивао кроз отвор на вратима шта се дешава, да случајно неко од чувара није заспао – говори бивши подофицир KНОЈ-а.

– Пресуда Врховног војног суда је изречена 15. јула у 13 сати. Сутрадан нам је наређено да Дражу и остале провеземо у Ђушину улицу, данашњу зграду Рударског факултета, где је требало да се обаве припреме за егзекуцију. Око поноћи 17. јула затворски берберин, на ходнику је бријао везаног Дражу. Био је ошишан до главе, а очи су му биле пуне суза. Те ноћи сви су били обријани, ошишани и пресвучени у бели веш. Наређење за покрет добили смо око један сат после поноћи, а испред зграде била су паркирана три возила, налик данашњим „марицама“. Њих десеторо, са Дражом, били су у три групе, са лисицама на рукама, и додатно везани међусобно ланцима. У возилу су биле две клупе. Са једне стране седели су осуђеници, а са друге ми чувари. Нико нам није рекао где идемо, нити смо ми смели то да питамо. Све време у возилу је била тишина…

– Возили смо се двадесет минута. Прошли смо Улицом кнеза Милоша затим поред Хајд парка, а потом смо прошли кроз капију Белог двора. Возила су прошла неких 100-200 метара стигли смо до прокрчене површине од једног ара, осветљене рефлекторима. На средини су биле три свеже ископане раке, веома дубоке, али уске. На том проширењу затекли смо 10 до 15 официра ОЗНА, препознао сам јавног тужиоца Милоша Минића. Био је ту лекар и фотограф, али не и пуковник Михајло Ђорђевић, председник суда. Kасније су говорили да није хтео да дође, а неки су тврдили да се те вечери разболео.

– Дражу и остале предали смо официрима, који су их поставили изнад рака. Владала је гробна тишина, а нама су потом наредили да се вратимо, да је наш део задатка извршен. Међутим, војници који су управљали возилима, правили су се невешти, приликом окретања, правдајући се малом површином за манипулисање. Хтели смо да видимо шта ће се догодити. Kроз прозорчић „марице“ видео сам како им прилази лекар и прегледа их. Чуо сам шкљоцање оружја, а потом команду „Пуни, нишани, пали!“ Уследила је рафална паљба из аутоматских пушака, а потом појединачна пиштољска. Нисам видео ко је пуцао, нити било какву војну јединицу. Вероватно су је склонили, када смо ми дошли. Дража и остали стрељани сахрањени су у те три раке, 200 метара од Белог двора. При повратку сви смо ћутали, а нисмо ни смели да коментаришемо оно што смо видели. Једноставно довели смо их и предали одбору за егзекуцију.

--

3 KОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here