ПОСЛЕ немачких парламентарних избора, највише страха улива чињеница да би партија Зелених могла да дође до веће моћи у будућој владајућој коалицији у Берлину.

Бојазан је нарочито велика на спољнополитичком плану, а то је управо ресор на који ова странка „пуца“. Ако би, у подели министарстава, Зеленима запали инострани послови, САД би добиле продужену руку за обрачун са својим политичким ривалима с ове стране Атлантика.

На ово, у ексклузивном разговору за „Новости“, упозорава Вили Вимер, немачки експерт за спољну и безбедносну политику, члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), који је готово три и по деценије био посланик те партије у федералном парламенту, Бундестагу.

Социјалдемократама се, свакако, мора честитати, напомиње овај доајен немачке политике.

Наш саговорник истиче да, пораз немачких демохришћана на недавним парламентарним изборима без преседана у новијој националној историји, нипошто није последица „саплитања“ у предизборној кампањи. Још мање дебакл треба приписати канцеларском кандидату демохришћана, Армину Лашету.

– Не само да Лашет није највећи кривац за мали проценат добијених гласова, него на својим плећима носи тежак терет, који су успешно избегли високо котирани демохришћански политичари. Лашета највише критикују они који на то имају најмање права. Клице пада рејтинга и изборног неуспеха, као и могућег одласка странке у опозицију, постојале су много година раније, али катализатор суноврата била је, нема сумње, политика отворених врата према мигрантима током кризе 2015, коју је непоколебљиво промовисала канцеларка Ангела Меркел.

Који је, по вама, узрок тако лошег изборног резултата демохришћана?

– Није реч о тренутној „повреди на раду“, нити неочекиваној незгоди. Био је то громогласан пораз, после кога ЦДУ-ЦСУ морају паклено да воде рачуна да би обезбедили да ова, некад поносна страначка формација, буде и даље присутна на политичкој сцени Немачке, после следећих избора. Резултат гласања на парламентарним изборима био је „изборна фактура“ бирача упућена на адресу Меркелове. Она је пре три године отишла са лидерске функције у ЦДУ, али је остала канцеларка. Тиме се огрешила о партијски статут, а немачка политика у целини претрпела је пораз оставши „слепа код очију“.

Која је кључна грешка канцеларке Меркел?

– Била је то њена одлука да 2015. године у јеку мигрантске кризе у Европи без преседана, не заштити немачке границе. Тиме је држави нанела непоправљиву штету. Ова одлука, као и њена политика ратовања, диригована из Вашингтона, буквално су сломиле врат демохришћанима. Анегрет Крамп Каренбауер, досадашња министарка одбране Немачке, покушала је да спасе шта се спасти да, али је било исувише онемогућавајућих фактора.

Колико је Лашет одговоран за изборни дебакл ЦДУ?

– Мало у поређењу са другим факторима. За чуђење је међутим да се ставио на располагање као канцеларски кандидат. У изборној ноћи, то је било више него очигледно током његовог говора. Захвалио се, наиме, Меркеловој која је стајала поред њега и констатовао да је „све морало да буде другачије“.

Млађи ЦДУ политичари траже да странка оде у опозицију, да би се реструктурирала до нових избора?

– Изборни резултат доноси свакој странци обавезу и конкретне дужности на пољу државне политике. Партија не постоји „ларпурлартистички“ сама због себе и да би, тек тако постојала, него је смисао њеног одржања на политичкој сцени у обављању тих задатака.

Ако наредне четири године ЦДУ треба да „лиже своје ране“, не значи да је то једино што треба да ради. Могућ је, на пример, сценарио по коме СПД неће успети да оформи владу.

Тада ЦДУ мора да буде спремна да ускочи, а то не може партија која није у сваком тренутку мобилисана и „у погону“.

Шта су бирачи највише замерили демохришћанима?

– Према изборним резултатима ЦДУ-ЦСУ, а и других странака, очигледно је да су гласачи демохришћанима замерили губитак основних надлежности, од унутрашње безбедности преко друштвене одговорности до економске политике, дакле, виталних компетенција.

Њима те надлежности нису одузете, они су их сами испустили из руку.

Да ли је „велика коалиција“ искључена?

– На фудбалском терену и у политици никад ништа не треба искључивати.

У дану када Немачка обележава 31 годину од уједињења намеће се питање да ли ће спољна политика Берлина остати иста?

– На том плану се, кад су у питању Зелени и ФДП, пали „црвени аларм“, то јест, најављује највиши степен опасности. Треба се само сетити веза које руски екс-олигарси имају у ФДП и одмах „оседети“ на спољнополитичком плану. Зелени су, очигледно, још гори и доносе још више претњи, више ризика. Позната и релевантна Медлин Олбрајт и Џорџ Сорош, који раде преко невладиних организација, понашају се као да су спољнополитички гуруи Зелених. Бела кућа у Вашингтону, очигледно, сматра Зелене својим огранком у Европи.

Чињеница да та странка жели, а највероватније би и добила Министарство спољних послова у будућој немачкој влади, заиста улива страх.

Шта вас на том плану највише забрињава?

– Највише забрињава чињеница да су исувише под утицајем америчких НВО и да ћемо уз Зелене, који су практично експозитура Беле куће у Европи, додатно отровати односе са Русијом и Кином. Зелени су, по мени, без дилеме, странка „рођена“ за ратовање, а то је оно што никоме не треба, посебно Немачкој. Ако буду имали велику улогу у власти, видећемо где ће нас то путовање одвести.

Треба ли Србија да буде уплашена? Да ли ће се мењати немачки став према косовској проблематици?

– За ово такође важи одговор на претходно питање. Да сам на вашем месту плашио бих се и либерала, али Зелених још и више.

ШОЛЦ ЈЕСТЕ ПОБЕДНИК

КАКО то да Зелени и ФДП сада имају главну реч?

– Јер СПД и ЦДУ-ЦСУ имају проблеме из различитих разлога. Демохришћани су ужасавајуће ослабљени и практично доступни за пљачкање. СПД је, с друге стране, начинила неке тактичке потезе да, пре избора, не испрепада бираче. Олаф Шолц, ипак, јесте победник и то се мора признати и поштовати, нарочито кад се гледа даље, у будућност.

ОДЛУЧИЋЕ „ГУТАЊЕ КНЕДЛЕ“

ШТА даље? Има ли „семафор коалиција“ највише шанси?

– Треба сачекати и видети. СПД се залаже за државни интервенционизам на пољу привреде и економије у целини. То је за либерале прави пакао. Видећемо ко је од њих спреман „да прогута кнедле“ и да ли је ико на то уопште спреман. ЦДУ-ЦСУ, Зелени и либерали ФДП могли би, колико сутра, да формирају владајућу коалицију. Преклапања су код ових трију странака више него значајна и не само довољна, и дају маневарски простор за стабилну власт.

Leave a Reply