На данашњи дан 1815. у Такову , на Цвети, наша војска на челу са кнезом Милошем Обреновићем, по други пут је кренула у борбу за слободу од Турака. Овог пута, та борба довела је до коначне победе и ослобођења. Мада, слобода се није десила преко ноћи.
„Слушајте, браћо. Чујте, свеколики Срби. Чуј, велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А ко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разуме и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио“, започео је свој говор Милош.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао: „Ево мене, ето вас, а ево вама рат с Турцима!“
Неуспех Првог српског устанка, није значио само једну изгубљену борбу од Османлијских власти, већ много више од тога. Тадашњи српски народ нашао се у још тежем положају. Освета Турака била је још јача, у периоду између две буне, али лоша искуства из Првог била су само предност да Други српски устанак означи почетак велике српске револуције.
Идеја о другом великом покушају да се Турци збаце с власти, званично је заживела у априлу, на празник Цвети, 1815. године у Такову, када су кнезови замолили Милоша Обреновића да буде вођа Другог српског устанка. Обреновић је тада имао 32 године, а у претходном устанку био је војвода. Милош, оснивач династије Обреновић, сматра се зачетником модерне српске државе.
Оружани сукоби, који су трајали четири месеца, нису били истог интензитета као током Првог устанка, разлог је био и тај што су се Турци прибојавали интервенције Руса, који су победили Наполеонову војску. Руси су имали право да интервенишу и умешају се у односе Турака и Срба по одредбама Букурешког уговора из 1812. године. Због тога је 25. октобра исте године Порта започела преговоре са Србима.
По споразуму који су донели Милош Обреновић и Марашли Али – паша у Београдском пашалуку уведена је заједничка српско – турска управа. Ипак, овај споразум није био најсјајније решење јер аутономија Срба није још увек била постигнута. Споразум је дао Србима учешће у скупљању данка, постављање кнезова по нахијама, оснивање Народне канцеларије у Београду, и све то је на неки начин давало Србима одређену дозу управљања, и могућност напретка на друштвеном и економском плану.