Већ после првих дана „одмрзавања“ сукоба у Нагорно-Карабаху постало је јасно да циљ азербејџанске офанзиве не представља ништа мање него комплетно уништење јерменског Арцаха, но сада, након готово две недеље борби жестоког интензитета, исто тако је јасно да је ова азербејџанска „олуја“ претрпела неуспех. О томе сведочи и изјава министра спољних послова Азербејџана, Џејхума Бајрамова. Говорећи у суботу на конференцији за новинаре у Бакуу, Бајрамов се пожалио да непромењени статус на терену у Нагорно-Карабаху није ишао у прилог његовој земљи и да се Азербејџан надао и очекивао да ће остварити контролу над више делова територије током времена (азербејџанска војска је постигла једино скромне територијалне успехе на северном и јужном оперативно-стратегијском правцу).
Ово је фрустрирајуће не само за Баку, него и за Анкару, која иза кулиса вуче конце најновијег сукоба на Каваказу. Турски геополитички интереси су очигледни – Јерменија је клин између Турске и туркофоних држава Централне Азије, па је њена постепена неутрализација неопходна ако Анкара намерава да свој пантуркијски сан претвори у стварност. Осим тога, Турска настоји да постане регионални хегемон на Кавказу, што је немогуће док Јерменија постоји као суверена, одлучна и војно способна држава на њеном довратку.
Азербејџанска војска до сада је офанзивне операције вршила по устаљеном шаблону којем су је научили турски инструктори (а вероватно и под њиховом директном командом на терену): дуготрајна артиљеријска припрема и масовни прецизни удари дроновима за изазивање пометње у непријатељским редовима, продори оклопно-механизованих јединица ради експлоатације прилика које та пометња створи и убацивање диверзантских одреда у противничку дубину ради онемогућавања прегруписавања јерменских јединица.
Од свега наведеног, најефикаснијим су се показала дејства дронова, што азерска пропаганда обилато користи да покаже домаћој и светској јавности тобожњу надмоћ и софистицираност оружаних снага Азербејџана. Иако је јерменска ПВО успела да обори извесну количину азерских, односно турских дронова, ова средства су војсци Арцаха нанела осетне губитке у људству и техници, а фреквентност и релативна несметаност њихових дејстава указују да јерменска ПВО и даље нема поуздан одговор на ову претњу. Нарочито опасним су се показали дронови-камиказе израелске производње типа „Harop“ (срп. – харпија), које је услед малог радарског и готово непостојећег топлотног одраза јако тешко уочити и оборити на време, а опремљени су са 24 килограма експлозива, што је довољно за уништавање тенкова, утврђених упоришних тачака, итд. Ту је и, сада већ чувени, „Бајрактар ТБ2“ турске производње, који користи различите типове „паметне“ муниције, од којих је посебно интересантна тзв. „паметна микро-муниција“ МАМ, масе свега 22 килограма, доступна у итерацијама C (високо-експлозивна, тј. распрскавајућа) и L (термобарична). Да све буде још горе по браниоце, Турска је организовала транспорт и размештање хиљада искусних џихадиста и плаћеника из Сирије дуж фронта у Нагорно-Карабаху, што је за сада гласније осудила једино Француска.
Иако комбинација прецизних, масовних удара дроновима и јуриши џихадиста звуче као фатална комбинација, јерменске линије углавном су се одржале, што је зараћеним странама наметнуло крвав позициони рат. То показује да, уз сав значај модерног, технолошки напредног наоружања, и јунаштво и пожртвованост војника и даље имају важну улогу.
Ако занемаримо вешту употребу дронова и фактор стратегијског изненађења, оружане снаге Азербејџана прилично су слабог оперативног квалитета и ниског борбеног морала. Скорашње вежбе са турском војском можда јесу охрабриле и наоштриле азерски официрски кор за агресивнији наступ према Јерменији, али то није променило чињеницу да војска Азербејџана пати од корупције, слабе кохезије унутар јединица, ниског нивоа дисциплине, неквалитетне основне обуке и лоше координације снага. Све то доводи до ниског борбеног морала, па је стопа дезертерства чак 20%. Турска ове слабости надомешта убацивањем џихадиста у редове азербејџанске војске, међутим то се у пракси показало проблематичним пошто су Азери шиити, а сиријски џихадисти су сунити који острашћено мрзе шиите (не само из теолошких разлога, него и услед тога што су масовно гинули од шиитског либанског Хезболаха који се у Сирији бори на страни Асада).
Све наведено рефлектује и труло политичко-економско стање у Азербејџану. Наиме, приходи од нафте и гаса омогућили су Бакуу велике инвестиције у војску у периоду од 2008. до 2016. године, али је каснији пад цена нафте довео до економских проблема и политичке дестабилизације, што је кулминирало током јула када су националистички оријентисани демонстранти на кратко заузели зграду парламента у престоници Азербејџана, сукобљавајући се са војском и полицијом у намери да свргну репресивни режим председника Илхама Алијева. Нема сумње да је Алијев проценио како би му успешан рат на Кавказу поправио рејтинг, међутим описани проблеми резултовали су тиме да војска његове земље нема адекватну обуку и доктрину за употребу напредног наоружања које је у претходним годинама куповано.
Парадоксално, Турској овакво траљаво стање оружаних снага Азербејџана одговара, јер приморава Баку да се ослања на турску војну помоћ.
Са друге стране, Јермене краси супериорна кохезија јединица, као и висока мотивисаност за борбу, коју између осталог одржава и жива култура сећања на страдање у геноциду који је Турска извршила над овим народом током Првог светског рата. Осим тога, јерменски ватрени положаји годинама су припремани, налазе се на узвишењима и браниоцима омогућавају да нападаче хватају у заседе и унакрсну ватру. Показало се да азерска војска, услед слабе координације снага, лако упада у заседе, при чему трпи велике губитке у људству и техници, што је додатно деморалише.
Међутим, позициони рат какав се углавном развио у протеклим недељама дуж граница Арцаха, на дуге стазе не одговара јерменској страни. Као сиромашна, политички и географски изолована земља, која уз то има и доста мању популацију, Јерменија не може победити у дуготрајном рату исцрпљивања. Упркос свој храбрости и мотивисаности, јерменска војска услед концентрисаних удара дроновима није успела да реализује одлучан контранапад у којем би азерске снаге биле сломљене, као што се догодило у претходном рату за Нагорно-Карабах. А војска Азербејџана, уз све своје мањкавости, и даље има иницијативу на фронту.
Зато је за опстанак јерменског Арцаха од фундаменталног значаја да се, уз помоћ Русије и Француске, постигне примирје (што се управо дешава). Ако некоме ово звучи разочаравајуће, треба имати у виду да без јерменског хероизма и високе борбене готовости јерменске војске – не би ни имало о чему да се преговара, него би цео свет само могао немоћно да посматра још једно етничко чишћење.
Виктор Вуловић