Понављање суђења Гаврилу Принципу могло би да реши многе дилеме везане за Фердинандово убиство. Атентатор испалио два метка, а убио престолонаследника и његову жену и ранио Поћорека
Много недоумица остало је до данас везано за атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и суђење Гаврилу Принципу.
Овај процес никада није дао одговор на питање како је од два Принципова метка остало пет рупа, ни шта је тражио мексички плаћени убица у Сарајеву баш на дан атентата. Није јасно ни како је Принцип осуђен за велеиздају када ни бечки, ни двор у Пешти нису ратификовали анексију БиХ. Тако она, мада је постојала, правно никад није заживела.
– На суђењу је установљено да је Принцип пуцао два пута. На престолонаследниковој униформи у Бечу виде се, међутим, рупе од два метка. Једним је убијена његова супруга Софија, једним је рањен Оскар Поћорек, а један је ударио о кров кола. То је пет. Балистичари би требало у неком обновљеном поступку да виде како је могуће с два метка погодити толико људи – каже писац Жељко Пржуљ, који је целу деценију истраживао сарајевски атентат и ускоро ће објавити књигу.
Он подсећа да је тај атентат био четврти на Фердинанда за две године. Први је био на отварању једне фабрике у Салцбургу, други на двору, трећи на војној паради у Чешкој. Како каже, многи су имали интерес да аустроугарски престолонаследник нестане – од немачког цара, који је био киван због Софијиних изјава да ће протестанте превести у католике, до Ротшилдове банке, којој је Франц Фердинанд претио да ће повући сав новац. Непосредно пред убиство извесни мексички плаћени убица подигао је 10.000 долара управо из те банке и отишао под велом тајне пут Сарајева. Пре убиства у босанској престоници била су и три нижа угарска племића, који су на дан атентата буквално побегли.
– Кад је долазио у Сарајево, престолонаследника је требало да прате два корпуса аустроугарске војске, која је задржана у предграђу и уопште није ушла у град. Али су зато обезбеђивали мртва тела престолонаследника и његове жене. Занимљиво је и да је, кад је Гаврило подигао пиштољ, његову руку задржао један полицајац, ког је ударио Михаило Пушара. Пушаре ипак није било на оптужници, као ни Бела, који је бранио Принципа кад су га тукли. На чувеној фотографији „Одвођење атентатора“ уопште није Принцип, који је био у несвести, већ Бел – каже Пржуљ.
Такође, процес је показао да је пуцано из „браунинг“ пиштоља, док је Апис три године касније, на Солунском процесу, рекао да је Гаврила и остале снабдео „лугер“ пиштољима. Све ово су детаљи који би могли да помогну у решавању мистерије везане за убиство Франца Фердинанда, ако дође до ревизије судског поступка који ће тражити Андрићев институт. Они се позивају на то да је Принцип осуђен за велеиздају, а не убиство, да би добио смртну, а не казну од 20 година затвора. А до велеиздаје није могло да дође јер атентатор није био високи функционер Аустроугарске монархије, а ни сам чин анексије БиХ није никад ратификован у парламентима у Бечу и Пешти.
Осим моралне и историјске осуде овог судског поступка, чин ревизије данас је готово немогућ, потврђују правни стручњаци за „Новости“. Бранко Петрић, судија Суда БиХ, каже да би евентуално било могуће понављање поступка, али је питање пред којим судом:
– Ако узмемо да је БиХ ушла у састав СФРЈ и унела свој правни континуитет, по некој логици тај континуитет би с распадом Југославије могла да наследи и Србија, али то би било натегнуто.
Можда би пре била могућа рехабилитација Принципа, али је опет питање пред којим судом. У Србији се закон односи само на политичке осуђенике после Другог светског рата, а у БиХ таквог закона нема.
Његове недоумице дели и проф. Богољуб Милосављевић са београдског Правног факултета „Унион“:
– Формално може да суди само суд правног следбеника Аустроугарске, а то је Аустрија. Верујем да би пре могла да се добије рехабилитација, него ревизија или обнова поступка, као што је Аписов сестрић успео да рехабилитује Аписа. И професор београдског Правног факултета Милан Шкулић тврди да је ревизија немогућа, јер она постоји само у парници, али не и у кривици, где је могућа само обнова:
– И обнављање је тешко изводљиво јер би требало доказати да је тадашњи суд био у заблуди и да је Принцип био потпуно невин. Онда би тужилац морао поново да подигне оптужницу, али не верујем да би га теретио за велеиздају, већ за убиство.
Крштеница
Принцип је рођен у јулу 1895. године и фалило му је непуних месец дана да наврши 19, да би могао да буде осуђен на смртну казну. Аустроугарска власт је притискала локалног свештеника Ивана Билбију да му фалсификује крштеницу и јул претвори у јун. Пошто није хтео, убили су га.
Гаврило ћутао о Пушари
После атентата у Сарајеву, велики број угледних Срба из Босне депортован је у злогласни аустроугарски логор у Араду, у Румунији.
У овом логору уморен је и Михајло Пушара, члан „Младе Босне“, једна од кључних личности догађаја у Сарајеву 28. јуна 1914. године.
Михајло Пушара рођен је у Високом 1886. године. По завршетку средње школе, запослио се као општински службеник у Сарајеву. Био је вишеструко обдарен смислом за уметност, а што потврђују подаци да је дјеловао као диригент, вокални солиста, глумац, редитељ, инструменталиста. Свој богати таленат и велику радну енергију испољавао је и потврђивао у културно-уметничким друштвима Сарајева и Високог.
У родном граду, Високом, Михајло је у периоду од 1905—1914. водио хор Српског пјевачког друштва „Милутиновић“ и режирао у његовој драмској секцији, а водио је и Тамбурашки оркестар Муслиманске читаонице, такође у Високом.
Највећи дио своје уметничке каријере Михајло је провео у Сарајеву, о чему сведоче др. Јосип Лешић у књизи „Позоришни живот Сарајева“, а нарочито Владимир Дедијер у свом познатом дјелу „Сарајево 1914“. Дедијер каже да је Михајло добио позив од Народног позоришта у Београду да буде редовни члан његовог Драмског ансамбла, у којем су тада радили, да споменем само неке од њих: Чича Илија Станојевић, Милорад Гавриловић Господин, Добрица Милутиновић, Милка Гргурова, Вела Нигринова и други. Ову понуду Михајло није прихватио, јер је, како је то сам рекао, Сарајево исувише волио да би га заменио неким другим градом, макар и Београдом.
Оно по чему је Михајло ушао у свет бесмртника јесте његова револуционарна активност у организацији „Млада Босна“. По једном од историјских извора, а то је др. Боривоје Јевтић, Михајло Пушара послао је у Београд Чабриновићу исјечак из загребачких новина о доласку Фердинанда у Сарајево. Писмо је послао из Зенице, у Београд, на адресу кафане „Златна моруна“. Према истом извору, у случају неуспеха, атентат је требало да буде извршен у Високом.
Ево шта о улози Михајла Пушаре у извршењу атентата каже Владимир Дедијер у већ поменутој књизи „Сарајево 1914“. „Осим грешке возача, и интервенција Михајла Пушаре у одсутном тренутку допринела је да Принцип у своме покушају успе. Јевтић, а после њега и Глик тврдили су да је у тренутку када је Принцип потегао револвер један детектив покушао да га заустави, на што је Пушара ногом ударио детектива у колено, тако да је он изгубио равнотежу, те није могао да заустави атентатора“.
Описујући ове догађаје, Дедијер у истој књизи каже и ово: „Пушара није само онемогућио детектива да спречи Принципа у пуцању, него је тренутак доцније јурнуо на поручника др. Андреаса витеза фон Морсеја, члана царске пратње, када је овај искочио из аутомобила и насрнуо сабљом на Принципа“.
Непосредно по извршењу атентата, Михајло је успио да се склони испред потере у просторије Певачког друштва „Слога“ (у некадашњој улици Борише Ковачевића) где се одржавао помен косовским жртвама, а пјевао хор „Слога“, чији је диригент био Михајло. Убрзо су стигли шуцкори и ухапсили га. Растајући се од својих другова, везан, Михајло им се окренуо и рекао:
— Ви наставите! Ја ћу се брзо вратити.
Одлуком Судског већа у Сарајеву, Михајло је ослобођен, јер су га другови бранили, у првом реду Принцип. Али чим је изашао пред судску зграду, поново је ухапшен и спроведен у Арад.
Умро је у прољеће 1915. године у Араду, у 30-ој години, мученичком смрћу, јер од када је дошао у овај логор сва његова исхрана, од октобра 1914. до марта 1915., састојала се од — слане воде.
Од марта 1915. до ове јубиларне, „Просвјетине“ 2002. године, минуло је 87 година, колико се навршило од Михајлове смрти.
Арад је био последње Михајлово пребивалиште.
Одатле је отишао у вечност — стопама бесмртника.
Прочитајте још: ГЕНЕРАЛ ГРОФ МИЛОРАДОВИЧ: Неустрашиви ратник, Србин који је владао Русијом, спалио Кремљ и био највећи кошмар Наполеона!
Извор: Новости, riznicasrpska.net, Националист