Црногорка сам. Једна од оних који су 21. маја 2006. заокружили ДА залажући се за државу слободних појединаца и функционалних институција – Црну Гору у којој ћемо сви бити побједници. Посвећена добробити и опстанку своје државе, 14 година касније осјећам се поражено – мој случај служи међународним адресама као илустрација за државу неједнакости и разорених вриједности, партијских моћника уљуљаних у осјећају свемоћи и некажњивости. Државу отворене злоупотребе скупштине, тужилаштва и судства и флагрантно кршење Уставом и међународним конвенцијама загарантованих права и слобода. Из тих и других разлога Црној Гори стижу снажне критике с најважнијих међународних адреса. Суочени смо с годинама стагнације и назадовања у преговорима с ЕУ. Наша земља је скинута с листе демократских држава и смјештена у категорију „хибридних режима“.

Памтим идентитетски терор 90-их над Хрватима, Муслиманима, Албанцима и Црногорцима који нијесу пристајали на мржњу, понижавање и поништавање Црне Горе. Имам одговорност да осудим повратак на исту матрицу кроз вјештачко распиривање пођела између Црногораца и Срба, при чему су Срби данас етикетирани. Незамисливо је да у 2020. години имамо национална пребројавања, насилне сцене хапшења, негирања права на слободу изражавања запосленима у војсци, полицији, на јавном сервису…Немамо право да се миримо са тим.

Одавно је вријеме је да осудимо непочинства која су у име цркве и вјере почињена на просторима бивше Југославије. Дужни смо да кроз преузимање одговорности и искрено кајање ту мрачну страницу оставимо за собом. Само се тако можемо окренути будућности. Поздрављам ставове ректора Цетинске богословије Гојка Перовића, помиритељске, грађански храбре и одговорне. Такве поруке требало би да чујемо од свих.

Kршењем било чијих права у Црној Гори, крше се права свих нас. Не подржавам концепт да је Митроплија црногорско приморска, српска црква у Црној Гори. Она треба да буде духовно огњиште свих православних вјерника, како год се национално исказују. Однос према религији и цркви је интиман избор, а моје је чврсто увјерење да црква не треба да има национални предзнак. Kао што национализам не би смио бити темељ црквеног идентитета, платформа пођела и пребројавања по националној и вјерској основи не може бити основ за стабилност и просперитет Црне Горе.

На протестним литијама учествујем, јер осјећам грађанску дужност да искажем протест против напрасног и недемократског усвајања Закона о слободи вјерисповијести у Скупштини Црне Горе, у глуво доба ноћи, са спорним имовинским одредбама, без претходног дијалога и консензуса свих вјерских заједница. У, очигледно, предизборне сврхе.

Учешћем на мирним протестима дижем глас против неправде, урушене правне државе, вјештачки индукованих пођела, сијања страха, ендемске корупције и организованог криминала, пљачке ресурса. Све то производи безнађе и разара смисао Црне Горе.

Зато, одласком на протестне литије заправо „не дамо Црну Гору“. Цркве и светиње остају овђе. Не може их нико одузети.

Идем на протестне литије јер је Црна Гора моја светиња.

Пише: Ирена Радовић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here